Поводом бројних неистина које су се у јавном простору појавиле у вези са Нацртом закона о
психолошкој делатности, Друштво психолога Србије, као једина струковна организација психолога у
нашој земљи, има обавезу да реагује и демантује више пута изречене неистине и преко медија и
преко друштвених мрежа о садржају и реперкусијама датог Нацрта.
Нацрт закона о психолошкој делатности усвојен је на Скупштини Друштва психолога јуна 2023.
године, кад је и донета одлука да се као предлог упути надлежним органима на разматрање, те
није истина да се “сада појавио овај Нацрт”. Нацрт је израз потребе струковне организације да се
превазиђу ограничења актуелног Закона о условима за обављање психолошке делатности због
немогућности да одговори на потребе савремене психолошке праксе и изостанка механизама
како да се заштити и струка од злоупотреба, али и клијенти од евентуалне неодговорне праксе. На
новом Нацрту закона о психолошкој делатности Комисија Друштва психолога је предано радила више
од пола деценије и у том периоду су спроведене бројне корекције и усаглашавања са примедбама
и захтевима психолога практичара. У сваком случају, у питању је радни предлог који тек треба да
добије свој коначни облик кроз званичне процедуре.
Важно је да приметимо да се неистине о Нацрту закона о психолошкој делатности, које се пласирају,
првенствено тичу чињенице да је овим Нацртом излистана листа делатности којима се у пракси баве
психолози и да је, у складу са званичним Шифарником занимања у Србији, у тај списак делатности
уврштена и психотерапија. Ово се јавности презентује као неки “неодговорни хир психолога”, иако
је заправо уважавање Закона о националном оквиру квалификација. Наиме, психотерапија као
подшифра и делатност психолога постоји већ дуго година и није никаква измишљотина овог Нацрта.
Оваквом дезинформацијом да психолози одједном овим Нацртом присвајају психотерапију се и
стручна и општа јавност доводи у заблуду, а комплетна психологија као наука и као професија
деградира и неосновано компромитује. Немогуће је присвојити нешто што тако дуго јесте део
једне професије и што представља једну од суштинских делатности и те професије.
Такође, шири се тврдња да се овим Нацртом омогућава да се психолози “одмах после
дипломирања могу бавити психотерапијом”, иако је потпуно јасно кад се Нацрт пажљиво чита да је
то још једна од дезинформација. Овим Нацртом закона о психолошкој делатности предвиђа се да ће
се за делатност психотерапије, као и за све друге психолошке делатности које захтевају додатна
знања, вештине и компетенције, давати посебне и специјалне лиценце на основу допунског
усавршавања и практичног искуства, што ће бити дефинисано посебним актима Коморе психолога.
Занимљиво је да се “забринутост” психотерапијске заједнице да ће психолози радити са клијентима
односи само на област психотерапије, а не и на друге делатности које психолози редовно обављају
у различитим институцијама и које су објективно повремено и захтевније и комплексније од
психолошких третмана, али не представљају конкуренцију нити доносе значајнију материјалну добит.
У јавности се такође представља да доношење Закона о психолошкој делатности угрожава
доношење Закона о психотерапији, што је груба неистина. Доношење Закона о психотерапији је
успорено и отежано из других разлога, односно неуклапања са другим нормативним актима
Републике Србије, првенствено Законом о високом образовању и Законом о националном
оквиру квалификација, који постоје независно од тога да ли хоће или неће бити донесен Закон о
психолошкој делатности.
Део Нацрта закона о психолошкој делатности који се тиче психотерапије представља само мали део
тог Нацрта, и јасна је нужност осавремењивања законске регулације психолошке професије. При
томе, Нацрт је у потпуности усклађен са другим законима у Србији и предикција да ће овај Закон
довести до “хаоса” није ни на чему заснована. Један од циљева Закона управо и јесте настојање
да се у области психологије уведе стварна регулација у циљу повећања квалитета услуга и повећања
одговорности оних који те услуге пружају.
У изазовним и тешким, стресним временима у којима живимо, са различитим траумама и трагедијама
које доживљавамо и као појединци и као друштво, психолошка струка, уз друге важне и цењене
помагачке струке, више је него потребна заједници и овакве расправе и деградирања и код опште
популације и код стручњака стварају додатно осећање несигурности и подривају поверење у
стручност и намере како психолога, тако и других стручњака који се баве различитим облицима
третмана и помагања. Желимо да верујемо да се од нас очекује да умемо међусобно да
комуницирамо и да показујемо поштовање и спремност на објективан приступ независно од
личних интереса. Сензационализам и неосноване оптужбе, дезинформације, површна и погрешна
тумачења, застрашивања, паушалне предикције хаоса само стварају негативну медијску слику и о
науци и о струци и о стручњацима. Медији свакако нису ни право ни прво или једино место где се
овакве расправе требају водити, нити је метода притисака пристрасним конструкцијама добар начин
за регулацију неке области.
Напослетку, имамо обавезу и потребу да изразимо забринутост чињеницом да су медији започели
тему Нацрта закона о психолошкој делатности, а да су позвали особе који нису психолози, и
недовољно јасно разграничили Закон о психолошкој делатности и Закон о психотерапији. Немамо
ништа против да у емисијама посвећеним нашој струци гостују и непсихолози, напротив, али
очекујемо и сматрамо есенцијалним да се у такве емисије позову и психолози, и то они који су
директно упућени у детаље Нацрта закона, као што је неко из Комисије Друштва психолога или из
Извршног одбора Друштва. То свакако не доприноси креирању реалне слике о теми о којој се
расправља, него ширењу полуистина и одржавању сиве зоне.
