Пленарни предавачи

Добринка Кузмановић је доценткиња на Универзитету у Београду ‒ Филолошком факултету. Дипломирала је и докторирала на Одељењу за психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. На пољу научно-истраживачког рада бави се дигиталном писменошћу ученика и наставника, безбедним понашањем младих на интернету, традиционалним и дигиталним вршњачким насиљем, процењивањем образовних постигнућа ученика и квалитета учења, учењем и оцењивањем у дигиталном окружењу итд. Вишегодишња је сарадница Института за психологију Филозофског факултета у Београду, на бројним истраживачким пројектима из области образовања и развоја младих, међународним (OECD/PISA – Programme for International Student Assessment, OECD/TALIS – Teaching and Learning International Survey, Global Kids Online, EU Kids Online, Learning for the 21st Century, CORE итд.) и домаћим (Школа без насиља – ка сигурном и подстицајном окружењу за децу, Безбедно школско окружење, Истраживање електронског насиља у основним и средњим школама у Србији, Безбедан интернет за целу породицу итд.). Ауторка је већег броја монографија међународног и националног значаја, научних чланака, уџбеника и радних материјала, обука за наставнике, као и Дигиталног водича за безбедно и конструктивно коришћење интернета, који је 2020. године проглашен за један од најбољих веб-сајтова у области образовања. Добитница је награде Личност године, за допринос развоју дигиталног образовања у Србији ‒ EdTech Western Balkan Awards 2021. Више на: https://dobrinkakuzmanovic.weebly.com/

Дигитално образовање једна је од најинтригантнијих области изучавања савремене образовне психологије и сродних научних дисциплина, а последњих година, и један од најважнијих стратешких циљева креатора образовне политике на глобалном нивоу.

Још осамдесетих година прошлог века, угледни когнитивни теоретичари и пионири у примени рачунара у учењу популаризовали су шватање о дигиталној технологији као инструменту велике револуције у образовању. По мишљењу С. Паперта (1980), табла ‒ симбол традиционалног школовања, полако бива замењена савременим технолошким достигнућима, а иста судбина ускоро чека учионице и наставнике, јер ће „рачунари дићи у ваздух школе”. Упоредо са оваквим шватањима, засићеним технолошким детерминизмом, постоје и шватања према којима дигитална технологија, не само да нема потенцијал да трансформише образовање или да га учини продуктивнијим, већ може бити и контрапродуктивна, јер њена примена дехуманизује процес учења.

У одсуству ваљаног теоријског оквира и систематских емпиријских истраживања, однос између образовања и дигиталне технологије, до данашњих дана, неоправдано се поједностављује и своди на општу дебату о томе да ли дигитална технологија, сама по себи, унапређује или не процес и ефекте учења. Мишљења су поларизована – од некритичког ентузијазма и „техно-утопије”, до „техно-песимизма” и моралне панике.

Једна од највећих образовних криза у историји формалног образовања, проузрокована пандемијом коронавируса, „подгрејала” је дебату о утицају дигиталне технологије на учење/образовање. У марту 2020. године, када су школе затвориле врата за готово две милијарде ученика широм света (да, предвиђања се нису остварила, школе и даље постоје), настава посредством дигиталне технологије преко ноћи је постала „панацеја” или универзални лек за кризу, али је њена реализација била праћена озбиљним изазовима, са несагледивим последицама, које се, по мишљењу неких аутора, поистовећују са „образовном апокалипсом”. Живимо на таласу Четврте индустријске револуције, а најновија технолошка достигнућа, попут ових дана актуелног, интелигентног четбота компаније OpenAI (који је способан да решава математичке задатке и смишља литерарне саставе?!), прожимају све аспекте живота, укључујући и образовање. Све шира примена „високоризичних система вештачке интелигенције” у образовању отвара бројна етичка питања везана за људско деловање и надзор, транспарентност, личну и друштвену добробит, дискриминацију, праведност, приватност, управљање подацима итд.

Сложени, „постхумани” контекст у коме живимо изискује озбиљна критичка промишљања о питањима везаним за дигитално образовање, поткрепљена ваљаним емпиријским налазима, лишена популарне реторике и искључивости. Шта је смислена, конструктивна и етичка употреба дигиталне технологије у образовању? Под којим условима дигитална технологија може да унапреди процес учења/образовања? Да ли је дигитално образовање образовање по мери дигиталних генерација? Како се мења природа учења услед примене технологије а како учење мења технологију? Како постићи синергију људског и машинског учења? Да ли се настава може „преселити” из учионице у дигитално окружење и који су изазови дигиталне трансформације образовања? Да ли се „образовање на даљину у ванредним околностима”, може сматрати „правим дигиталним образовањем”? Како одговорити на изазове „постпандемијског” или „постдигиталног образовања”? Циљ овог излагања јесте да пружи одговор на бар нека од наведених питања, али и да подстакне на заједничко промишљање.

Небојша Мајсторовић је ванредни професор на Одсеку за психологију, Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду. Након повратка из Канаде и стеченог звања доктора психолошких наука на School of Psychology, University of Ottawa, успоставља нове курсеве на основним, мастер и докторским студијама у оквиру Катедре за индустријску-организацијску психологију. Његова истраживачка интересовања тичу се ефеката незапослености на благостање и здравље као и фактора успешног запошљавања, потрошачког понашања и менаџмента у туризму као и тема из области радне етике. Објавио је три књиге и то из области методологије истраживања у ИО психологији, незапослености и радне етике. Посебно интересовање професор Мајсторовић је развио за анализу фактора етичног и коруптивног организацијског понашања, уводећи нове конструкте у истраживања попут стања етичке дисонанце и фаустовског синдрома као склопа особина појединаца и група насталих у околностима токсичних радних односа у организацији. Публиковао је велики број радова у домаћим и иностраним часописима и учествовао на бројним домаћим и међународним скуповима, било самостално, са сарадницима или са својим студентима са сва три нивоа студија. На Филозофском факултету у Новом Саду био је ангажован као продекан за науку и међународну сарадњу у периоду од 2012. до 2015. године.

Циљ излагања је указати на ефекте токсичних радних односа на радну способност и благостање упосленика као и на значај увођења етичког програма у организацијама за успостављања здравих и продуктивних односа на раду. Биће изнета разматрања и емпиријски налази у вези са следећим темама: (1) коруптивност мишљења и понашања и њихови предиктори (индивидуални, групни и организацијски); (2) Фаустовски синдром као нови поглед на поремећај радних односа, као и емпиријски налази, валидација и систем за скенирање присуства овог синдрома у нашим организацијама; и (3) увођење етичког програма у организацији и улога психолога у том процесу.

Дужа изложеност токсичној радној средини може довести до стања хроничног стреса који нарушава благостање упосленика (McCulloch, 2016, p. 10), доводи до појаве анксиозних поремећаја (Appelbaum & Roy-Girard, 2007), депресије (Flynn, 1999; Kimura, 2003; Reed, 2004), пада самопоуздања (Pelletier, 2010) и до нарушавања физичког здравлја (Brown, 2004). Поред тога, токсични радни односи умањују радну способност упосленика што се манифестује високим апсентизмом, флуктуацијом и падом продуктивности у раду (Appelbaum & Roy-Girard, 2007; Ghosh et al., 2011). Истраживања узрока оваквих нефункционалих радних односа усмеравају се на токсичне лидере, нерегулисане дуготрајне конфликте са сарадницима, на лошу организацију радног процеса као и на егоистичну етичку културу организације (Majstorović i Vidaković, 2021). На основу претходних покушаја мерења токсичне радне средине (Schmidt, 2008; Pelletier, 2012), интервјуа са узбуњивачима и са упосленицима жртвама токсичних односа предложен је нови систем индикатора токсичне радне средине – Фаустовски синдром (Majstorović, 2021). Иницијалне провере латентне структуре предложених мера овог синдрома показују да се његове видлјиве манифестације заснивају на пет главних генератора: 1. лојалност патрону, 2. субверзивно организацијско понашање, 3. манипулација системом одлучивања 4. застрашивање и исклјучивање и 5. негативни ставови према сарадницима (Majstorović, 2022). На основу ових као и резултата најновијих истраживања, предложен је нови систем индикатора намењен сондажи квалитета радних односа у циљу обликовања етичког програма као организацијске интервенције која би допринела отклањању токсичних радних односа и њихових негативних ефеката на радно понашање, здравље и на укупни квалитет радног живота упосленика (Majstorović i Šolak, 2023).

Кључне речи: радна етика, радни односи, коруптивно мишљење и понашање, Фаустовски синдром, етички програм

Владан Старчевић је редовни професор психијатрије на Универзитету у Сиднеју. Завршио је студије медицине и специјализацију из психијатрије у Београду, а од 2000. године живи у Аустралији. Поред бављења академским активностима, професор Старчевић је клинички анагажован и ради као психијатар у јавном здравству и приватној пракси. Области његовог истраживачког и професионалног интересовања укључују стања страха, опсесивно-компулзивни поремећај, хипохондрију, поремећаје личности, друге облике психопатологије који су у вези са овим поремећајима и интеграцију психотерапије и фармакотерапије. Професор Старчевић је један од пионира у истраживањима и теоријском одређивању проблема који се јављају у интеракцијама са дигиталним технологијама. У овом домену, он је дао нарочит допринос бољем разумевању проблематичног гејминга и сајберхондрије. Професор Старчевић је аутор или коаутор више од 300 радова у стручним и научним часописима и поглавља у књигама и монографијама. Написао је четири књиге и био један од уредника још пет књига које се баве стањима страха, хипохондријом и сајберпсихопатологијом. Пет књига је публиковао у САД, а по две су објављене у Аустралији и Србији. Професор Старчевић је један од два уредника књиге „Ментално здравље у дигиталном добу: огромне опасности, велика обећања“ (“Mental Health in the Digital Age: Grave Dangers, Great Promise”), коју је 2015. објавила издавачка кућа Oxford University Press из Њујорка и која је у великој мери утицала на даљи развој области сајберпсихопатологије.

Већ више од две деценије се говори и пише о “зависности од интернета”, а током последњих десетак година је у свакодневном говору и стручној литератури све више присутна и “зависност” од паметних телефона. Популарност ових термина је вероватно у подједнакој мери произашла из опчињености модерним технологијама и фасцинираности зависношћу као феномена који се испољава у односу на одређена понашања. Међутим, концепти зависности од интернета и паметних телефона замагљују много више него што осветљавају проблем, јер су у питању веома хетерогене појаве. Осим тога, ако зависност уопште постоји, она не може да се односи на медијум или средство (интернет или паметни телефон) помоћу којег се обављају поједине активности у сајберпростору, већ је пре свега реч о могућој адиктивној природи тих активности.

У овом излагању ће бити критички представљени концепти зависност од интернета и паметних телефона. У том контексту битиће изнета хипотеза о „спектру“ адиктивних понашања у сајберпростору, која претпоставља да се ова понашања битно разликују, без обзира што интернет посредује у њиховом испољавању. Биће приказана истраживања која су подвргла провери ову хипотезу и ти резултати ће послужити за представљање неколико адиктивних понашања у сајберпростору, уз критеријуме за одређење таквих понашања као адиктивних.

Адиктивна, односно потенцијално адиктивна понашања у сајберпростору, о којима ће бити речи укључују гејминг, коцкање, коришћење друштвених мрежа, посматрање порнографије и друге сексуалне активности које се обављају преко интернета, куповање и тражење здравствених информација на интернету. Биће приказане основне карактеристике ових активности, покушаји да се постави граница између њихових нормалних и адиктивних облика, везе са психопатологијом у случајевима када се развије зависност и начини за помоћ особама које испољавају зависност. Такође ће бити представљена заједничка својства и механизми адиктивних понашања у сајберпростору, на пример онлајн анонимност, дезинхибиција, дисоцијација и дистракција и потреба за ескапизмом и брзом гратификацијом. На крају ће бити размотрене импликације за превенцију и будућа истраживања.

Јелисавета Сања Роловић је клинички психолог, брачни и породични психотерапеут са тридесетогодишњом приватном праксом у Њујорку. Магистрирала је на Медицинском факултету у Београду, докторирала на Аделфи Универзитету у САД. Обучавана је на Акермановом институту за породицу, где је радила на пројектима о физичком и сексуалном злостављању деце и депресији унутар партнерског односа. Предавала је на њујоршком Медицинском факултету, као и на Колумбија Унверзитету. Акредитовани је супервизор за брачну и породичну психотерапију Америчке академије за породичну терапију (AFTA/American Family Therapy Academy). Почев од 2015. године др Роловић у Србији реализује пројекат усмерен на јачање друштвене свести о сексуалном злостављању деце, а 2016. године додељена јој је донација УНИЦЕФ-а за решавање питања у вези са сексуалним злостављањем деце у Србији. У 2017. и 2018. години УНИЦЕФ-ов грант је проширен на паралелни рад у Црној Гори, а 2020. године у Босни и Херцеговини, односно у  Републици Српској. Др Роловић је до сада одржала преко десет едукација везаних за сексуално злостављaње, чији су полазници били лекари педијатри, запослени у полицији и судству и психолози.

Разоткривање сексуалног злостављања има тенденцију да произведе поларизоване одговоре и снажне емоционалне реакције, како код деце која су преживела насиље, тако и код чланова породице, код терапеута и различитих друштвених чинилаца. Тајност, неверица, порицање, стид, кривица, конфликт лојајности и издаја поверења, који су повезани са природом самог злостављања, отежавају процес разоткривања. Већина злостављане деце је превише уплашена, постиђена и збуњена да би открила своју ситуацију. Ми психолози, који се сусрећемо са сексуалним насиљем над децом, често се  суочавамо са истом дилемом: видимо знаке сексуалног насиља, посумњамо да је дете злостављано, међутим имамо задршку да поставимо питање или да започнемо разговор на ту тему?

Статистика у Србији је алармантна. Резултати Балканскe епидемиолошкe студијe (BECAN – Balkan Epidemiological Study on Child Abuse and Neglect) из 2010. године, у оквиру које је испитано 4027 деце из Србије, старости 11, 13 и 16 година,  показали су да одређени облик сексуалног насиља сваке године доживи око 1% деце, да је до 18. године живота 12-25% девојчица и  8-10% дечака доживело неку врсту сексуалног злостављања. Приближно 60% породица са дететом које је било жртва сексуалног злостављања није добило никакву помоћ или подршку.

Са циљем да сазнамо више о томе шта би оснажило психологе да успешније препознају и адекватно реагују на случајеве сексуалног злостављања деце, уз подршку Друштва психолога Србије и Центра за примењену психологију, спровели смо истраживање о ставовима према овом феномену, учесталости и разлозима (не)пријављивања, као и питања о заинтересованости за учешће у будућим едукацијама из ове области. Ово је прва студија која испитује перцепцију, знање и веровања психолога Србије о сексуалном злостављању. Циљ овог предавања је да прикаже резултате ове студије (одговорило је 273 колега из различитих служби које се баве менталним здрављем) и да подстакне заједничко размишљање о томе како би се могла превазићи постојећа задршка, поларизација, отпор, страх и неверица, која отежава ефикасан психотерапијски рад. Наиме, ова студија отвара питање о томе која врста едукативне и психосоцијалне подршке је потребна, да бисмо порджали превазилажење друштвених, институционалних и професионалних предрасуда, као и културолошких стигми око сексуалног злостављања.

Др Стефан Т. Мол је доцент на предметима Организационо понашање и Истраживачке методе на Амстердамској пословној школи Универзитета у Амстердаму и суоснивач и председавајући Scilink фондације. Диплому мастера психологије стекао је на Универзитету у Амстердаму 2000. године, а докторат из  психологије стекао је 2007. године на Институту за психологију Еразмус универзитета у Ротердаму. Стефан је коаутор преко 25 рецензираних чланака и поглавља у књигама о темама као што су каријерни шокови, интеграција избеглица, аналитика учења, рударење текста, препоруке отворених образовних ресурса, усклађивање особе и окружења и ментално здравље истраживача. Поред тога, Стефан је укључен у низ пројеката које финансира ЕУ и који су фокусирани на оптимизацију усклађивања образовања и тржишта рада и менталног здравља истраживача.

Претпоставка дела психолога да су „критеријуми или дати од Бога, или само нешто што ћемо пронаћи да већ лежи унаоколо“ данас је вероватно подједнако распрострањена као што је била када је Џон Џенкинс први пут указао на то 1946. године. Биће разматран појам проблем критеријума (види Austin & Villanova, 1992), који се појавио у области селекције кадрова, али има шире импликације за област психологије (рада и организације) и данас је вредан пажње као што је одувек био.

На основу примера из сопствених истраживања предавача у различитим областима психологије рада и организације, биће изнета тврдња да смо као психолози склони да будемо пристрасни приликом избора и операционализације наших независних варијабли, модератора и медијатора, не обраћајући дужну пажњу пре свега на оно што покушавамо да предвидимо (или још боље да унапредимо). Ово је проблематично, утолико што наше зависне варијабле нису без недостатака, контаминиране су и/или чак ирелевантне, наше теорије вероватно имају ограничен утицај на стварност, а самим тим и ограничену практичну релевантност.

После истицања неких од кључних питања у вези са проблемом критеријума, као и неких потенцијалних начина њиховог решавања, у закључку ће бити предложена могућа решења и начини суочавања са проблемима који, између осталог, проистичу из 1) укључивања већег броја заинтересованих страна (стејкхолдера) у дефинисањe простора критеријума; 2) мултидисциплинарног приступа операционализацији, и 3) обнављања интересовања за овај нетривијални феномен.