Добрила Вујић
Наш професор, др Радојица Бојановић, преминуо је петнаестог августа 2022. године у 83. години живота. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду као студент генерације и почео да ради 1966. године. Као млади доцент добио је стипендију владе СФРЈ и фондације IREY за постдокторске студије 1975/76 у области људских односа на универзитету Колумбија Њујорк и УЦЛА (Калифорнија). Цео радни век провео је на катедри за психологију, на предметима за које се школовао.
Ми који смо својевремено одабрали индустријску психологију, касније психологију рада и организације, имали смо срећу и задовољство да учимо од професора Бојановића у његовом најпродуктивнијем добу. Памтимо га као особу блиставог ума и младалачког понашања.
Нас троје припадамо различитим генерацијама и свако од нас носи своју слику сећања које нам је подарио овај скромни, предани интелектуалац и пре свега – добар човек.
Поводом његове смрти желимо да поделимо та сећања и импресије са психолошком јавношћу и млађим генерацијама.
Миланко Јевић
Радета сам, из студентске позиције, упознао као асистента, далеке 1970 године. Водио је вежбе на Индустријској психологији. Све што смо до тада слушали од проф Томислава Томековића, радили на вежбама код Милице Гузина је било интересантно, захтевно И практично примењиво. Садржаји су доминантно били оријентисани на анализу захтева радног места, тј на то шта посао тражи од радника И како наћи адекватнога. Још је ту било и основа психофизиологије рада. Тада нови садржаји, које нам је саопштавао Иван Штајнбергер у Инжењерској психологији су додатно наглашавали тај основни приступ, кроз анализе релација човек-машина, с нагласком на питање колико се радно место може прилагодити човеку.
У том контексту, поред тих доминантних садржаја И приступа “целој причи”, појавио се Радојица Бојановић у облику вежби у трајању од око 4 сата. Понудио је нешто сасвим ново. Говорио је о организацији, о међуљудским односима, о психолошкој атмосфери, о дистрибуцији моћи, о односу формалне И неформалне организације, о конфликтима И начинима решавања. Заправо о радној организацији као о социјалном организму. Усмерио је нашу пажњу на изузетан значај односа И процеса међу запосленима, за ефикасност, за мотивацију, за развој И фирме И запосленог. Дакле, пре више од 50 година нам је говорио показивао, доказивао оно што су сада доминантне теме Психологије рада И организације. На тим вежбама смо сваки пут, свакога четвртка, били сви присутни И сви учесници јер нас је наш Рака, како смо га звали, не само укључивао него И подстицао да размишљамо о темама које су биле у том, његовом, програму.
Касније, док сам радио у “Сартиду 1913” /железари Смедерево/ ангажовали смо га неколико пута да држи предавања из “његовог домена”. Слушаоци су били директори погона И сектора, њих преко 40. У анонимним анкетама они су високо оцењивали, не само садржаје које им је презентовао, него И начине како је то реализовао.
Једном ми се обратио с предлогом да се на већем узорку сними позиција И стварна улога средњег менаџмента. Није наступио из позиције професора, већ тражио да дамо мишљење о упитнику, почев од обима, јасноће формулација, разумљивости употребљених речи /обзиром на локални говор/, процене адекватности времена за провођење. Имао је кратко објашњење за то рекавши, ви сте ту у реалности, а то се из професорске позиције И не види довољно добро.
Сећам се Раке и у слободном времену тј. неколико боравака у кафанама. Увек је био ведрог расположења уз лагани одмерени хумор. Врло често је у амбијенту, на људима или атмосфери запажао оно што другима није привлачило пажњу. Његови коментари су бивали позитивни или неутрални, али сваки пут с упитаношћу зашто је нешто што је приметио, баш тако како јесте. Никада није имао лоше речи о другима, сарадницима, студентима.
Даница Милошевић
Вест о смрти професора Бојановића, вратила ме је у време осамдесетих када сам као студент, управо захваљујући његовим предавањима пронашла пут који ће ме из строгих оквира академске психологије одвести у занимљиву област психологије међуљудских односа, где ћу у наредне четири деценије бити у прилици да на прагматичан начин често користим његове теоријске концепте. Професор Бојановић је у свом приступу са студентима имао диван баланс озбиљног и непосредног приступа, дозу хумора којом је чинио хуманијим амбијент Филозофског факултета. Имао је умеће да нам отвори прозор у свет могуће примене психологије док смо у тај свет улазили уз задршку, размишљајући о свим методолошким правилима. Његов приступ био је право освежење, охрабрење да се приближимо стварним питањима која чине сваки радни амбијент изазовом за психолога који жели да га истражи и мења. У годинама, касније пословне сарадње са професором Бојановићем, било је право задовољство радити истраживања из психологије међуљудских односа у радном амбијенту некада великих привредних система, где би у коначном ишоду, професор Бојановић у научној обради давао животну опипљивост резултатима и сврсишодност нашој науци.
Сећање на професора Бојановића је сећање на године развоја психологије међуљудских односа када се без много готових концепата мултинационалних компанија, радило на осмишљавању домаћих начина да се унапреди пракса међуљудских односа. Као професор, својим аутентичним приступом био је инспирација да се определимо за рад у индустрији у временима када то није било ни популарно а ни профитабилно, али је било изнад свега изазовно и психологија на делу. Зато професор Бојановић заслужује велико поштовање јер нас је и људским и професионалним приступом инспирисао, дао нам је вредна теоријска упоришта када их није било довољно на овим просторима, отворио је широка врата за животне, незаобилазне теме које се данас у време ХР помаме, актуализују под неким новим називима као откриће.
Добрила Вујић
Моја сећања на професора Бојановића су бројна. Сећам се како нас је обрадовао његов иновативан и креативан приступ у раду са студентима. Волели смо да присуствујемо његовим вежбама и предавањима. Ту смо се осећали пријатно и било нам је забавно. Памтићемо га као професора који на непосредан начин комуницира са студентима, лако преноси знања и креира атмосферу за размену мишљења. Умео је да у излагање унесе дозу хумора, а да притом задржи академску озбиљност. Од психолгије није правио никакву мистичну науку. Није чудо што је на нашим стручним скуповима био омиљена фигура.
Као асистент, преносио је најсавременија сазнања из методологије и праксе развијеног света који је мени тада изгледао савршен и далек. Од њега смо на јасним примерима могли да научимо како се ради МВА, како поставити циљеве истраживања, зависно од узорка и низ других методолошких детаља. Посебно је наглашавао важност фактора контекста и интердисциплинарни приступ анализи и истраживању. Многи професори и психолози у пракси то нису.
Као професор, приближио нам је тада најмодерније теоријске концепте у психологији и психологији рада. Отварао нам је врата светске литературе и указивао на респектабилне ауторе.
У улози ментора, умео је да укаже на кључне проблеме и сугерише решења којима се отвара перспектива истраживања.
Као аутор оставио је значајна дела, и на томе смо му, ми, његови студенти психологије рада, посебно захвални, с обзиром да психолошке литературе на нашем језику скоро уопште није било. У књизи Психологија међуљудских односа обрадио је тзв. меку димензију организације на комплексан и кохерентан начин и тиме поставио оквире за анализу модерног поимања улоге међуљудских односа у друштву и организацији. Садржаји из ове књиге релевантни су и данас за разумевање актуелне реалности са којом се суочавамо.
У књизи Ауторитарни поглед на свет дао је сјајну анализу ауторитарности, сложене особине којима људи широм света робују. И ми такође. Сведоци смо колико је ауторитарност распрострањена и код оног дела света који је себе сматрао демократским. Вредело би ову књигу поново прочитати.
У време увођења нове стратегије управљања у нашу привреду, током прве половине 90-тих година прошлог века, заједно са проф. И.Штајнбергером, С. Чизмић и И. Петровић настала је, за нашу средину и професију, изузетно значајна књига под насловом Психологија и менаџмент. Ми који смо се бавили проблемима транзиције и трансформације у организацијама или увођењем промена, дочекали смо је са великом радошћу. Из текстова проф. Бојановића могли смо да стекнемо важна сазнања о менаџменту, лидерству и руковођењу, изворима моћи, приступима и стиловима руковођења, психолошком профилу менаџера. Тако смо јачали професионалну сигурност и ширили професионални идентитет.
Проф. Бојановић је био рецензент свих мојих књига. Била бих сигурна у научну заснованост својих тврдњи , тек када би се он са њима сагласио. Умео је да похвали, али и изнесе примедбе на прихватљив начин.
Посебно задовољство ми је представљала сарадња са проф. Бојановићем у области едукације запослених и руководилаца. Он ту своју активност није сматрао мање вредном од професуре. Знао је да је знање мртво, ако не стигне до оних којима је намењено. На тим скуповима, учесници разних струка, пратили су га с пажњом и разумевањем. Поносила сам се чињеницом да је на бројним семинарима, увек добијао највише оцене. И у тој ситуацији, учила сам од њега.
У то време имали смо добре шансе за афирмацију струке у ширењу знања о психолошкој димензији менаџмента и менаџмента људских ресурса. Нажалост, било је мало психолога истински заинтересованих за ове теме, а проф. Бојановић је рано почео да се суочава са здравственим проблемима. Тако смо постепено, ослобађали простор другим професијама. Ненаметљив, прави интелектуалац и мали број нас, његових следбеника постепено смо уступали место гласнијима. Данас је то популарна прича којом се баве сви, без обзира на ниво психолошког образовања.
Проф. Бојановића, нашег Раке, више нема али остала су његова дела која млађим генерацијама могу увек бити путоказ.
