Poštovani,
Povodom dokumenta objavljenog sa sajtu Saveza društava psihoterapeuta Srbije (SDPS) https://savezpsihoterapeuta.org/zakon-o-psihoterapiji-2/, smatramo svojom profesionalnom i akademskom obavezom da damo svoje komentare na tekst Nacrta predloga zakona o psihoterapijskoj delatnosti.
Predloženi komentari su analizirani i usvojeni od strane Departmana za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Osnovna primedba odnosi se na monopolizaciju regulisanja oblasti psihoterapije od strane SDPS, kako u oblasti priznavanja određenih psihoterapijskih modaliteta, nametanja obaveze obuka i supervizija koje bi organizovao i realizovao SDPS, tako i u omogućavanju „prekvalifikacije“ ne-psihologa preko Propedeutike čiji sadržaj („osnovna psihoterapijska znanja“) određuje SDPS. U ovom delu Nacrta, ne predviđa se učešće visokoobrazovnih institucija u okviru već postojećih akreditovanih programa, kao ni programa koje bi ove institucije mogle osmisliti i akreditovati u budućnosti, kako bi se u stručnoj i već licenciranoj profesionalnoj strukturi omogućio što viši kvalitet obuke. Samo određivanje „osnovnih psihoterapijskih znanja“ (u članu 6. Nacrta) svakako treba ozbiljno problematizovati. Konsenzus oko toga koji predmeti i koji njihov sadržaj može činiti osnovna psihološka znanja, treba da postignu različiti akteri: Društvo psihologa Srbije, visokoobrazovne institucije, udruženja psihoterapeuta, škole/centri za psihoterapijsku edukaciju i relevantni pojedinci. Takođe, nejasno je da li ovo znači da će i psiholozi koji na fakultetu nisu imali neki od predmeta koji odgovara Nacrtom predloženim „osnovnim psihoterapijskim znanjima“, morati da polažu te ispite, ili je ovo propedeutika samo za osobe sa diplomama nekih drugih fakulteta. Zakon bi doveo do toga da svaki psihoterapeut koji se godinama bavi ovom delatnošću mora da polaže bar neki ispit u Centru za propedeutiku koji je osnovao i akreditovao SDPS kao privatnu firmu. SDPS je objavio i to da će propedeutike sa različitih fakulteta priznavati samo još ograničeno vreme, a nakon toga će priznavati samo jednu propedeutiku – njihovu. Ovo vodi do potpune monopolizacije i prinude da svi psihoterapeuti moraju polagati propedeutiku u jednom centru, i to privatnom. Takođe u Nacrtu stoji: „Akreditaciju specijalizovanih organizacija pred kojima se mogu polagati ispiti koji čine Osnovna psihoterapijska znanja, vrši Stručna komisija za akreditaciju“, što nas opet vraća na monopol SDPS koji samo sebe priznaje kao jedini relevantni reper, čak i za akreditaciju.
SDPS takođe sebi uzima isključivo pravo i kompetenciju da određuje koje „priznate“ psihoterapijske škole i udruženja psihoterapeuta mogu vršiti psihoterapijsku edikaciju, vodeći se kriterijumima Evropske asocijacije psihoterapeuta (koja je jedna od više evropskih asocijacija, ali ne jedina). Takođe postoje psihoterapijski modaliteti koje priznaju druga legitimna i akreditovana nacinalna udruženja (UPSKS, DPS). Davanjem ekskluzivnog prava SDPS da priznaje psihoterapijske modalitete, ozbiljno se ugrožavaju prava i dosadašnja praksa edukovanih psihoterapeuta i degradira domaća nauka, domaći pravci i škole. Procedura za priznavanje domaćeg pravca u SDPS do sada nije postojala, a uslov za evropsku akreditaciju je da škola bude član nacionalne asocijacije koja deluje pri EAP (što je u ovom slučaju SDPS). Tako je stvoren začarani krug kojim je SDPS sprečavao akreditovanje domaćih metoda. Ovakvim zakonom bi se sve te škole i njihovi edukanti doveli u poziciju da priznavanje traže od SDPS (ili buduće Komore), institucije koja je svojim dosadašnjim postupanjem jasno pokazivala tendenciju ka monopolizaciji, nepriznavanju drugih merodavnih institucija i degradiranju domaćih psihoterapijskih pravaca, sprečavajući i mogućnost njihovog priznanja od EAP. Ovakav zakon bi umanjio broj psihoterapeuta, jer bi mnogima koji su već godinama u praksi onemogućio rad.
Navedeni uslovi i postupak za upis u imenik psihoterapeuta supervizora (član 18) pored ostalog, podrazumevaju „… da je lice upisano u imenik psihoterapeuta u neprekidnom trajanju od najmanje tri godine, pre dana podnošenja zahteva; – da je licu izdata potvrda o osposobljenosti za obavljanje supervizijskih dužnosti od strane priznatog psihoterapijskog modaliteta“. Ako bi se ovaj član uvažio, kada zakon stupi na snagu, tri godine neće biti akreditovanih supervizora! I na ovom mestu se ponavlja dilema oko „priznatog psihoterapijskog modaliteta“.
U članu 24. se, pored ostalog, obrazlaže šta se podrazumeva pod „registrom psioterapijskih modaliteta“, pozivajući se na to što priznaje (buduća) Komora, odnosno da će Komora samostalno odlučivati o priznavanju i upisivanju psihoterapijskih modaliteta. Nema objašnjenja na osnovu kojih će se kriterijuma to raditi, a sledi da škole koje do tog momenta nije priznala EAP (a priznate su u nacionalnim udruženjima), posle formiranja Komore, neće moći da rade sve do potencijalnog ispunjavanja (nenavedenih) kriterijuma, sa neizvesnim ishodom, budući da će Komora samostalno odlučivati o upisivanju novih škola.
Generalno pitanje koje se postavlja je ko formira Komoru, ko su predstavnici i kojih razičitih relevantnih udruženja i organizacija? Iz Nacrta se ne vidi da je o ovome konsultovano Društvo psihologa Srbije, niti ijedna druga obrazovna i stručna grupacija psihologa.
Nacrt predviđa i da će svaki član morati da ima „položen psihoterapeutski ispit pred komisijom Komore iz oblasti poznavanja ovog Zakona, Statuta Komore, Kodeksa kao i Tarife“, i takođe „položenu zakletvu“(?). Hiljade psihoterapeuta, pa i oni koji su decenijama u praksi, treba da polože taj ispit? Izjava psihoterapeuta da je upoznat sa Zakonom, Statutom, Kodeksom i tarifom i da potpisuje pod punom odgovornošću, validan je dokaz saglasnosti, kao i prihvatanja odgovornosti za poštovanje Zakona.
Nacrt predviđa i samostalnu i ničim obrazloženu, a svakako nedopustivu, procenu moralnog lika psihoterapeuta. Navodi se da: „Kandidat iz čijeg se dotadašnjeg života i radnog angažovanja može zaključiti da neće obavljati delatnost psihoterapije u najboljem interesu klijenata i u skladu sa opšteprihvaćenim moralnim normama i Kodeksom, nije dostojan da se bavi delatnošću psihoterapije. Ocenu dostojnosti kandidata na osnovu slobodnog uverenja daje Komora.“ Svakako se najpre pitamo šta je zapravo to „slobodno uverenje“ koje daje SDPS. Kandidata određene psihoterapijske edukacije svakako mnogo bolje poznaju u školi koju je pohađao, i koja mu je uverenje o sticanju određenog psihoterapijskog stepena i izdala, a nejasno je kako i koliko će njegov moralni lik i delo upoznati nepoznati članovi određene komisije u SDPS. Mora postojati jasan etički kodeks koji član potpisuje i za njegov sadržaj preuzima odgovornost, a na osnovu toga se vrši procena da li ga je neko prekršio. Takođe, etički kodeks mora biti javno dostupan i članovi ga moraju potpisati. Takođe, mora postojati etička prijava da bi neka komisija razmatrala to. Na osnovu „dosadašnjeg života i radnog angažovanja…” pruža ogromnu mogućnost manipulacije, a procena na osnovu nedefinisanih kriterijuma stavlja u ruke takve komisije ogromnu moć dikvalifikacije kandidata.
Posebno problematična procena „dostojnosti za obavljanje psihoterapijske delatnosti“ je takođe član koji, na način kako je naveden u Nacrtu, daje preveliku moć Komori. Slede članovi koji se odnose na to da i u slučaju pokrenutog disciplinskog postupka, ili čak sumnje da je neko „nedostojan“, a bez dokaza za to, daju mogućnost da („ukoliko oceni da postoji znatna verovatnoća osnovanosti optužbe koja se psihoterapeutu stavlja na teret“??) mu se izrekne (privremena) zabrana obavljanja delatnosti. Ovo je u potpunom neskladu sa zakonima Republike Srbije i uveliko prevazilazi mandat strukovnih udruženja.
Komori se takođe daje pravo da supervizira psihoterapeute (član 17), tačnije da vrši nadzor i obučava psihoterapeute pod supervizijom, i to sve u okviru „Opšteg plana i programa obuke psihoterapeuta pod supervizijom, koji donosi Upravni odbor Komore“. Superviziju psihoterapeuta, zapravo, i do sada su, a i nadalje treba da određuju psihoterapijske škole koje edukant za psihoterapeuta pohađa.
Čak i za te „upisane u imenik psihoterapeuta“ supervizore, potrebno je najpre tri godine da bi dobio od Komore potvrdu o obavljanju supervizijskih aktivnosti – opet, u prve tri godine od donošenja Zakona, verovatno će čitav proces superviziranja morati da se stavi na čekanje, dok prvi supervizori ne budu po Zakonu spremni da preuzmu svoju supervizijsku funkciju. U Nacrtu se navodi da „Psihoterapeut supervizor koji bude određen odlukom Upravnog odbora Komore, nema pravo da odbije superviziju“. Na koji način Komora može da obaveže nekog ko ne želi da bude supervizor (a nije zaposlen u Komori), odnosno da Komora odredi koga će supervizirati? Duh monopolizacije i prinude još jednom se nezaobilazno nameće i u ovom članu.
Samostalnost psihoterapijskih škola se takođe potpuno briše. U članu 26. kao javno ovlašćenje Komore navodi se „donošenje plana i programa za obuku psihoterapeuta pod supervizijom“ (iako je logično da svaka škola ima svoje programe obuke), u članu 27. „sprovodi stručni nadzor nad radom psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom“ (nejasno kako se to zamišlja i šta konkretno znači i kako se obavlja, a svakako podrazumeva da nekog ko je licencirani psihoterapeut, nadzire i proverava). Sve ovo ima smisla samo ako se radi o slučajevima jasno i dokazano prekršenog etičkog kodeksa, ali Nacrt to predviđa kao opšte mesto za sve psihoterapeute.
Dalje, predviđeno je da Komora „organizuje i sprovodi stalnu obuku i specijalizovano stručno usavršavanje psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom“ i „donosi Opšti plan i program obuke psihoterapeuta pod supervizijom“. Komora je uz ovakva ovlašćenja zamišljena kao kontrolor vrste i broja edukacija, sa monopolom na profilisanje stručnog usavršavanja psihoterapeuta.
Izuzetak od ovog slučaja su, kako u Nacrtu stoji, „psiholozi i psihijatri kao srodne profesije, pod uslovom da svoje usluge nude kao „psihoterapijsko savetovanje” a ne kao „psihoterapiju”“. Ovakav Zakon ne samo da ne bi štitio struku psihoterapeuta od zloupotrebe, već bi je čak podržavao i stimulisao.
Konačno, prema članu 36, „Konstitutivnu Skupštinu Komore čine sva lica koja u trenutku stupanja na snagu ovog zakona imaju Sertifikat za psihoterapiju Saveza društava psihoterapeuta Srbije.“ Dakle, samo lica koja su članovi jednog od mogućih relevantnih subjekata/udruženja koja su akreditovana da izdaju sertifikate u polju psihoterapije, određuje da su jedini koji mogu biti članovi Komore i, posledično, odlučivati o svim psihoterapeutima i njihovoj struci i praksi.
Da rezimiramo,
– Predlog zakona koncipiran je monopolistički;
– Umesto da delatnost psihoterapeuta olakšava, dodatno ga komplikuje;
– Automatski prihvata strane pravce, dok ostale diskvalifikuje;
– Komora bi trebalo da ima samo tri funkcije: 1)evidencija, 2)zaštita od krivotvorenja, i 3)povreda etičkog kodeksa – ovde Komora ima razne druge nedopustive moći;
– U radnoj grupi za predlog zakona moraju biti i predstavnici fakulteta, udruženja i svih psihoterapijskih modaliteta u Republici Srbiji.
Ovako formulisan Nacrt predloga zakona o psihoterapiji je neprihvatljiv i predlažemo da se odbaci u celosti.
Otvoreni smo za saradnju sa svim fakultetima i stručnim i edukativnim udruženjima i školama, kako bismo doprineli donošenju dobro osmišljenog Zakona o psihoterapijskoj delatnosti.
Departman za psihologiju
Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu
