Krajem minule godine, iznenada nas je napustio Prof. dr. Ljubomir Kasagić, dugogodišnji profesor Vojne psihologije na Vojnoj akademiji u Beogradu.
Čime mu se mi, koji smo ceo radni vek proveli sa njim, osim nezaboravnih secanja na njega kao izuzetnog coveka i velikog strucnjaka mozemo oduziti? Koristimo mogucnost da napišemo koji redak o njegovom zivotu i radu.
Šta reći iz bogate biografije o Prof. Kasagiću, nasem Ljubi, kako smo ga iz milošte zvali?
Pre svega, možemo nešto reći upravo o hrabrosti i entuzijazmu, da je davnih 60-tih godina prošloga veka, jedan momčić iz Bosne, kao da je izašao iz Ćopićevih priča, krenuo ka velegradu zagledan u zvezde i visine, koje će i sam potom osvajati. Kao najbolji učenik Učiteljske škole u Banja Luci, bio je oslobođen polaganja mature i postao učitelj, ali ne, hteo je više i dalje. Dođe u Beograd, upisa psihologiju i dobije najgoru sobu u tadašnjem studentskom domu na Vozdovcu gde mu je na krevet kroz razbijen prozor upadao sneg. Obrati se tada kolegi koji je bio zadužen u fakultetskom odboru saveza studenata za dodelu domova, i dobije pristojnu sobu u Studentskom gradu. (Slucaj je hteo da su kasnije skoro ceo svoj radni vek kao veliki prijatelji i saradnici proveli zajedno na Vojnoj akademiji.)
Mada je bio najbolji srednjoškolac nije dobio opstinsku stipendiju, iako mu je otac streljan u Jasenovcu. Presavije naš momak, brucoš, papir, napisa tih par reči, pa naslovi na kabinet tadašnjeg Predsednika Jugoslavije. I, naravno, nakon par dana opštinari ga pozvaše i nevoljno mu dodeliše stipendiju. Naravno, pomenute anegdote imaju smisla samo da bi se shvatili uslovi u kojima su studirali studenti iz siromašnih sredina, ali svojom voljom i umećem nisu odustajali pred problemima. Jedan od takvih je bio i kolega Kasagić.
I krenu studentsko putešestvije. Najbolji iz srednje škole, postade jedan od najboljih studenata, a potom kao takav završi magistarske, a zatim i doktorske studije.
Svoj profesionalni rad i razvoj započinje u Sarajevu, u pešadijskom školskom centru JNA, kao referent za vojnu psihologiju.
Ubrzo zatim prelazi u Beograd, na Vojnu akademiju. Biran je u sva nastavnička zvanja, od asistenta za vojnu psihologiju, predavača, docenta, vanrednog profesora do zvanja redovnog profesora.
Pored rada na Vojnoj akademiji, realizovao je pet godina i nastavu iz Opšte psihologije na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Na istom Odseku obavljao je dve godine i dužnost šefa Odseka.
Nakon Vojne akademije nastavlja rad na Filozofskom fakultetu u Banja Luci, na predmetu Opšta psihologija.
Učestvovao je u koncipiranju, izradi i inoviranju vise nastavnh programa. Radio je na planu didaktčko – metodičkog usavršavanja nastavnika i nastave psihologije, razvijanju i opremanju kabineta, nabavci savremenih nastavnih sredstava i udžbeničkog materijala.
Publikovao je preko 55 stručnih i naučnih radova, među kojima je 13 stručnih knjiga, 15 naučnih studija, mnoštvo članaka, saopštenja i prikaza. Ti radovi su citirani 36 puta u 22 članka referisana u Socio Faktu – srpskom citatnom indeksu za društvene nauke.
Bio je član ekspertskog tima u Vojsci SCG za oblast psiholoških nauka.
Za svoj doprinos nauci i vojnoj psihologiji pohvaljivan je, nagrađivan i odlikovan Ordenom za vojne zasluge sa srebrnim mačevima, Ordenom rada sa srebrnim vencem i Medaljom za doprinos odbrani i bezbednosti u vreme bombardovanja SRJ, 1999.
Kao čoveka su ga krasile izuzetne osobine: bio je kulturan, odgovoran, radan i marljiv, dobronameran, strpljiv i saradljiv, inteligentan, obrazovan i naočit; manje je pričao, a više slušao, uz svoj topao osmeh,… Studenti su ga izuzetno voleli i uvazavali jer je bio pravican, spreman na dijalog i zahtevan.
I šta reći na kraju zivotnog puta jednog nadasve humanog čoveka i velikog strucnjaka? Ljuba se sećao šta je je jedan profesor rekao njegovoj generaciji studenata psihologije na prvom casu: „Sada ste akademski građani i u najlepšem periodu svog života; iskoristite svaki trenutak te lepote, ali nemojte da zaboravite da ste studenti veoma ozbiljnog fakulteta i da morate, mnogo da radite, da biste jednog dana bili uspešni profesionalci.”
Da, baš tako… i Ljubina generacija je to znala. Rađale su se studentske ljubavi, a jedna od njih bila je i ljubav našeg momka s početka ovog sećanja. Rodila se studentska ljubav, pretvorila u brak i porodicu, koja mu je bila utočište i podrška do poslednjeg dana.
Završićemo ovo sećanje, u nadi da nas negde gleda mali čovek, a velika gromada. Baš onako, kako je napisala njegova bivša studentkinja izrazavajući saučešće njegovom sinu Saši i ćerki Maji:
Bila sam student Vašeg oca u Banjoj Luci. Prvi položen ispit bio mi je iz Psihologije opažanja kod mog, od tada, najdražeg profesora. Danas sam na doktorskom studiju na Filozofskom u Beogradu i asistent u Bosni. Trudim se svojim studentima biti baš onakva kakav je Vaš otac bio meni. Žao mi je što mu to nikad nisam rekla, koliko je značio za moj put psihologa i koliko sam se divila njegovom odnosu prema studentima, znanju i ličnosti. Neka mu je laka zemlja i nadam se da je i sad visoko, visoko, kao što je bio tokom života..”.
Prof. dr Desimir Pajevic
