Standard znači da je državna škola koja jednom detetu u jednoj školi obezbeđuje jednu uslugu – u obavezi da isto to obezbedi svakom detetu, na teritoriji cele države.
Svi mi, a naročito deca zemalja van „zapadnog štita”, najiskrenije još uvek želimo da verujemo u ozbiljnost vlada i država koje su zadužene za implementaciju Konvencije o pravima deteta. Pokatkad, doduše, mislimo da se treba prisetiti i proročkih reči Eleonore Ruzvelt, kontroverzne borkinje za ljudska prava. Ljudska prava, kako ona reče, neće zavisiti toliko od onih koji ih pišu koliko od onih koji ih sprovode.
Ministar prosvete Srbije doneo je još u aprilu Pravilnik o kriterijumima i standardima za finansiranje ustanove koja obavlja delatnost srednjeg obrazovanja i vaspitanja. Pravilnik se sastoji iz: Merila u pogledu utvrđivanja broja zaposlenih, Merila u pogledu materijalnih troškova u školi, Merila u pogledu ostalih troškova i amortizacije. Sve na jednom obračunskom listu: koliko naša škola troši struje, koliko ogreva, koliko može da ima direktora a koliko pedagoga…
Pravilnik, naravno, nastoji da smanji broj radnih mesta u prosveti, što nikoga naročito ne iznenađuje, jer MMF zvanično u tom pogledu daje sugestije. Nećemo govoriti o tome treba li nam MMF. Ali, dobro, prihvatamo da je štednja neminovna. Šta je, međutim, ono što nikako nije prihvatljivo?
Pomenuti Pravilnik, osim što se bavi time koliko drva i vode školska deca treba da troše, bavi se i time koliko direktora, pomoćnika direktora, bibliotekara, pedagoga i psihologa treba da imaju škole u Srbiji. Tako, „srednja škola sa 24 odeljenja ima jednog izvršioca na poslovima stručnog saradnika (pedagoga ili psihologa)”. Potom, „škola sa manje od 24 odeljenja ima po 0,0417 izvršilaca manje po odeljenju, ali ne manje od 0,5 izvršilaca na poslovima stručnog saradnika (pedagoga i psihologa)”. I, čini se da je to u redu.
Pokušajmo da pročitamo sledeći pretpostavljeni Pravilnik: „Škola sa 24 odeljenja ima jednog izvršioca na poslovima verske nastave, škole sa preko 24 odeljenja imaju pravo na po jednog izvršioca poslova i verske i građanske nastave, a škole sa manje od 24 odeljenja imaju pravo na 0,5 verskih učitelja za sve učenike”. Šta ovo znači?
Svakako to da su prekršena prava učenika koji bi da uče građansko! Kakve veze ima kolika je škola, svako dete u državi ima pravo da bira hoće li da uči versko ili građansko… i svakom detetu, u kojoj god školi, treba da bude dostupan školski psiholog.
Logika Konvencije nije logika MMF-a. Ako bi o tome danas pitali Eleonoru Ruzvelt, svakako bi vam rekla da su ove dve logike suprotne. Ako država jednom detetu u jednoj školi obezbeđuje pravo na psihološku podršku – u obavezi je da taj standard obezbedi svoj deci. Rad pedagoga i psihologa ne mogu se nadomešćivati, kao ni učenje srpskog i engleskog jezika. Ako sva dece u državi imaju pravo da od petog razreda uče dva jezika, onda se to odnosi i na decu iz Babušnice i iz Koteža – i na decu čije škole imaju manje od 24 odeljenja.
Standard obrazovanja i vaspitanja, kao i standard usluge koju škole pružaju deci, mora biti isti – bez obzira na broj odeljenja, strukturu učenika, njihovo poreklo ili bilo koje drugo svojstvo deteta. Ukoliko dete iz škole koja ima manje od 24 odeljenja ima potrebu za psihologom – ona mu mora biti pružena kao i njegovom vršnjaku iz velike škole, koja „ima pravo” na psihologa.
Logika bankara i logika boraca za ljudska prava, ako malo bolje pogledamo, isključuju se.
Klinički psiholog, član Inicijative
Spomena Milačić
objavljeno: 03.07.2015.
http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/Male-i-velike-skole.lt.html
