PN 372

»ПСИХОЛОШКЕ НОВИНЕ«

Сажеци броја  372 (фебруар 2014)

ПРВИХ 60 ГОДИНА ДПС ПРОСЛАВИО НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ

 

На Филозофском факултету у Београду, у Свечаној сали одржана је 24.2.2014. године Свечана академија на којој је обележено 60 година постојања наше једине струковне ор­ганизације. Одбор за обележавање у ком су били Јадранка Димов, Првослав Плавшић,др Даг Коларевић,мр Небојша Јовановић и др Биљана Требјешанин осмислио је догађај до последњег детаља, тако да су бројни гости који су се одазвали позиву присуствовали двочасовном догађају који ће памтити.

ДРУШТВО ПСИХОЛОГА СРБИЈЕ − ОРГАНИЗАЦИЈА КОЈА ЗНА, УМЕ И МОЖЕ

Свечаност је започела поздравним речима модерато­ра скупа Јадранке Димов, која је поздравила присутне и речима првог говорника− проф.др Војина Недељковића, продекана за наставу Филозофског факултета у Београду, који је нагласио: » да запослени на Филозофском факултету осећају да им је потребан контакт са ширим кругом људи из наших струка, а један овакав сусрет је права прилика за то.«, а наставио је : »Поздравити скуп тако старог уд­ружења какво је ДПС посебна je част и добродошли сте. Хвала вам што сте ту.« Др Горан Кнежевић са Одељења за психологију је истакао: »Овакави скупови указују на важ­ност

  људских ресурса, а нагласио бих да психологија данас добија много више на значају, па нам и ове тешке околности можда иду на руку, јер су то изазови којима се морамо одаз­вати, да бисмо боље позиционирали нашу струку.« Јованка Богданов из Министарства просвете, науке и технолошког развоја роздравила је присутне професоре, истакавши да је била њихов студент и издвојила неке битне карактеристике струке: »Ми психолози смо отворени, доступни и склони личној афирмацији, наклоњени да се умрежавамо и кад бих описала Друштво психолога Србије рекла бих да је то ор­ганизација која зна, уме и може и којој желим да сигурним кораком иде напред.

ГОВОРИЛИ И СВЕДОЦИ ВРЕМЕНА

проф. др Ксенија Кондић, проф. др Ненад Хавелка, проф. др Јосип Бергер, проф. др Вера Смиљанић

Након говора проф.др Ивана Јерковића уследи­ла је кратка музичка пауза у којој су студенти мас­тер студија Музичке академије у Београду Јулијан Николић и Милош Вукићевић присутнима одсви­рали неколико композиција за две гитаре. Видео презентације која су трајале 22 минута укратко су приказале историјат ДПС−а ( помименице су наве­дени сви добитници награда за животно дело, као и сви добитници награде «Живорад Жижа Васић», а поменути су и сви бивши уредници «Психолошких новина»,»Клиничких свесака« и осталих издања ДПС−а) употпуниле су овај краћи предах. Сам завршетак Свечане академије по Агенди коју је осмислила Комисија за обележавање овог великог јубилеја био је посвећен обраћању присутним зва­ницама неколико најистакнутијих људи из пери­ода самог оснивања Друштва психолога.Проф.др Ксенија Кондић је истакла емотивност коју овакви сусрети могу изазвати, а проф.др Вера Смиљанић се сложила са речима др Ксеније Кондић о важ­ности сећања на прошлост, из које се може много научити.Проф.др Ненад Хавелка рекао:»Сећам се својих почетака и могу Вам рећи да је у то време код нас постојало потпуно неразумевање шта је то психолог, па су мене перципирали као клиничког психолога…а оно што бих напоменуо јесте да су Секције суштина постојања Друштва и да не би требало да постоје само три главне, како је то било у почетку. Предложио бих чак и формирање под­секција, где би се окупљали психолози који деле заједничку подобласт психологије.« У наставку свог говора проф.др Ненад Хавелка је рекао да се сам лик психолга најбоље одсликавао баш у раду Секција и да ће загонетка ко и шта је психолог остати као изазов за неке будуће генерације и да би желео и да поручи психолозима будућности да се клоне идеје да постану аналитичари, већ да се више фокусирају на побољшање квалитета самих студија психологије, који јесу база каснијег ква­литетног рада, и да тако превазиђу перманентан проблем да се сво знање које психологија има (а које је др Хавелка означио као велико) и не може савладати током студирања, већ само кроз рад и сусретање са феноменима праксе. Проф.др Јосип Бергер, између осталог, истакао је да је лепршава инвентивност психолога у раду добродошла, али да никако није довољна и да је увек потребно да иза свега стоји озбиљан рад. …

 ВРЕДНИ ТРАЈУ

Првослав Плавшић, члан Одбора за органи­зацију прославе сматра да: −Обележавање овако значајне годишњице било је неизоставно, мада би било боље да је то изведено прошле године (1953- 2013), чиме би се показала агилност коју су имали малобројни психолози приликом оснивања своје струковне организације. Одбор ДПС, који је име­нован тим поводом, није радио дуго, али је сагле­дао низ проблема у нашем односу према сопстве­ној баштини, предлажући да се активност настави и током ове године – све у знаку великог јубилеја и прикупљања грађе за потпуније прегледе рада ДПС и будуће манифестације. Сећања бледе, а документи остају, поуке из прошлости треба боље разумети да бисмо слободније и сигурније ишли даље. Зато ДПС позива психологе да се укључе у овај пројекат, значајан за стабилизацију пози­ције струке и науке, све неопходније данашњем друштву. Излагања на скупу и видео пројекција подсетили су нас на вредне колеге и заједнич­ке успехе, посебно на континуитет волонтерског ангажовања више генерација психолога. Ако не бисмо наставили сопственим стопама у новим околностима, изгледало би то као да очекујемо да неко други уместо нас ојача Друштво психолога и потпуније институционализује статус психоло­га, школованог зналца људске природе и ослонца у његовом развоју и часном опстанку. После шест деценија Друштво има снаге и разлога да се под­млади и очврсне.

АНКЕТА: ЗАШТО СЕ УЧЛАЊИВАТИ У ДРУШТВО ПСИХОЛОГА (3)

Др Александар Димитријевић, Филозофски факултет, Београд: Чланство у Друштву психолога Србије требало би да буде важно из много разло­га, али ћу овом приликом издвојити два.Где год да се запосли, психолог је усамљени појединац или члан мале групе. У фабрикама или школама, на клиникама или факултетима, психолог мора да на­учи како да колегама објасни шта је тошто уме да ради, „чему служи“, како може да им буде од по­моћи, зашто да са њим сарађују… Отуд би Друштво требало да буде институција у којој је свако од нас у заједници истинских колега, истомишљеника, другова који су професионални живот посветили чуђењу над истим оним појавама којима се и он сам чуди. Такође, Друштво би требало да буде наш основни извор, најчешће имплицитне, заштите, потврђујући самим својим постојањем смисленост професионалних поступака појединачних психо­лога (на пример, да има смисла људима показивати мрље од мастила, па још и њихове одговоре запи­сивати и веровати да се на основу тога може нешто сазнати – то би требало да је прихватљивије као верификована стручна пракса него као иницијативаојединца).

Други разлог проистиче из првог: ко год се сла­же с првим разлогом, мора да се учлани у Друштво управо зато што оно не испуњава све своје горе описане обавезе. Да, оно окупља или штити сас­вим мали део психолога у нашој земљи и то на начин који је далеко од пожељног и могућег. Али, Друштво није никакав ентитет за себе, никакво митолошко биће које може да нам пружи оно што сами у њега нисмо претходно унели….

Драган Живковић, психолог, аутор књиге »Како сам победио болест«: Колегинице и коле­ге који су одговорили пре мене су дали више до­брих предлога о начинима повећања бројности чланства у ДПС. Мислим да је најбоље да се тај проблем регулише законом. Не спорим предлог да психолози при запошљавању треба да буду члано­ви ДПС.

Међутим, број психолога који се запошљавају мали је у односу на број већ запослених, а који нису чланови ДПС. Требало би ставити акценат на учлањивању запослених, оних који се запошља­вају, а не заборавити ни приличан број пензионера. Предлог за укључивање у Подружнице и Секције, може да да, по мом мишљењу мање резултате. Сматрам да би то ишло теже преко Секција, а мали је број Подружница које добро раде.Предлажем за почетак да у сваком округу и граду Друштво ан­гажује једног колегу који ће се прихватити овог посла, који је за Друштво од фундаменталног значаја. Требало би да Друштво напише мању брошуру, подсетник како би сваки психолог био у прилици да боље сагледа значај , права и обавезе које се учлањењем стичу. Задужени колега би био у контакту са осталим колегама и требало би да их анимира за учлањење…..

ФЕБРУАРСКА СЕДНИЦА ИЗВРШНОГ ОДБОРА ДРУШТВА ПСИХОЛОГИЈЕ СРБИЈЕ

ВЕРИФИКОВАНА НОВА СЕКЦИЈА КОЈА ОКУПЉА ПСИХОЛОГЕ ИЗ НИШАВСКОГ ОКРУГА

 

Чланови ИО су упознати са формирањем нове секције, коју су основали психолози из Ниша .Више од 35 психолога из Нишавског округа на­писали су Статут своје Секције, одржали Осни­вачку скупштину и приложили сва потребна до­кумента. О предлогу ( будући да Секција окупља психологе запослене у школама ,предшколским установама , али и неке друге профиле психоло­га )да име Секцији буде СЕКЦИЈА ПСИХОЛОГА ЗАПОСЛЕНИХ У ОБРАЗОВАЊУ НИШАВСКОГ ОКРУГА се краће дискутовало,а на крају је гласа­њем (једногласно) прихваћен.

Током дискусије о тој тачки др Јерковић је рекао: −Иако се овом секцијом на неки начин укрштају два принципа, територијални и стручни, будући да су колеге изразили јаку вољу да сарађују, мислим да је целисходно да задржимо овакав на­зив Секције.Чланови ИО честитају колегама на оснивању Секције и желе им успех у раду.На са­мом крају седнице ИО др Иван Јерковић нагласио је да се активности око реализације идеје о стал­ној сарадњи са Институтом за психологију морају формализовати тј. да се мора потписати нека врста Уговора између ове две институције, а Б.Тишма је напоменула да је Секреатријат ДПС имао свој са­станак на ком је урађена анализа радних задатака које обавља секретар ДПС и радних задатака које обављају стално запслени у ЦПП−у, те да ће се са том анализом наставити, па ће чланови ИО добити пуну и ваљану информацију пре доношења одлуке о расписивању Конкурса за то радно место.Тиме је завршен двочасовни рад ИО ДПС на 27 – ој седни­ци….

ИНОВАЦИЈА У ПРОГРАМУ САБОРА

ЈЕДНОДНЕВНЕ ОБУКЕ ПО НИЖИМ ЦЕНАМА

Пише: ЕЛЕОНОРА ВЛАХОВИЋ

Као што је најављено, ове године учесници Сабо­ра психолога који плате котизацију, имаће могућност да по повољним цена последњег дана скупа (субота, 1.06.2014.) похађају неку од понуђених једнодневних обука као вид стручног усавршавања. На тај начин, Сабор прати савремене тенденције конгресног тури­зма по којима окупљање стручњака у једној области треба да се одвија у пријатном амбијенту, а да се за што мање новца пружи што више и задовоље разли­чите потребе учесника. Програмски одбор тренутно формира листу једнодневних обука које ће бити по­нуђене учесницима Сабора, као посебна погодност, да након завршетка официјеног програма имају могућ­ност да присуствују некој од одабраних једнодневних едукација. Листа ће бити објављена на сајту ДПС−а и у «Психолошким новинама», чим буде коначна.За реализацију обуке потребно је формирање групе од најмање 15 учесника. Ценe ће такође бити објављене на сајту ДПС −а, с тим да ће свакако бити ниже него што је то у регуларној понуди. Овом приликом, по­зивамо колеге психологе да предложе још неке обуке које се уклапају у овај концепт (једнодневне обуке) и за које се може понудити нижа цена од уобичајене. Посебно су интересатне обуке од неколико сати које циљано »гађају« нека знања или вештине психолога, а које су тешко доступне, као и обуке за циљне гру­пе које су малобројне и баве се неким уским пољем рада. Молимо вас да своје предлоге доставите до 25. априла.2014. на адресу eleonora.vlahovic@zuov.gov.rs“>eleonora.vlahovic@zuov.gov.rs илиsabor2014@dps.org.rs“>sabor2014@dps.org.rs.Стручно усавршавање које је свакако потреба сваког стручњака, у неким облас­тима и обавеза, такође је и прилика узајамне помоћи и подршке коју колеге могу пружити једни другима. Зато вас позивамо да нека знања која сте стекли соп­ственом иницијативом и радом поделите са колегама, било учешћем на Сабору, кроз класичне форме кон­гресног рада или пружањем обука.

БОРБА С МОБИНГОМ ИЗ УГЛА ПСИХОЛОГА

РАЗГОВОР С ВЕРОМ КОНДИЋ

Пише: ВЕСНА С. ДИСИЋ

»NO MOBBING« из Београда, запослена у УГС „Независност“ на пословима Стручног сарадника за област безбедности и здравља на раду, заштите од мобинга и дискриминације.љубазно је пристала да за ПН каже детаље о свом раду.Колегиница Кондић је и члан Законодавне комисије ДПС−а, али овом прили­ком пажњу смо усмерили на њен професионални рад.

ПН: Од средине осамдесетих година појам мо­бинга се појављује у психолошкој литератури, често бивајући замењен алтернативним појмовима( малтре­тирање, психолошки терор и агресија,трауме на раду, емоционално насиље), али је оно што је сигурно да је присутнији него што то званични подаци по­казују.Као оснивач организације »No mobbing«, пионирског покушаја да се изборимо са том поја­вом можете ли нам рећи колика је тзв. »тамна бројка«, т.ј. проценат непрепознатих случајева?

В.Кондић: Непрепознатих случајева је мно­го. Разговори на тему мобинга, које смо у раз­личитим приликама, водили са великим бројем људи говоре да је већина запослених имала ис­куство са мобингом, али да тога или нису били свесни јер нису знали ништа о мобингу, или су ту појаву сматрали уобичајеном и очекиваном. Навешћу неколико илустративних примера из праксе, како запослени реагују на ситуације мо­бинга: “То иде у рок службе”, рекао нам је један саговорник. Један клијент је недавно питао, да ли је нормално да директор виче на запослене и прети им. Када неко постави овакво питање, јас­но је да има дилему и да тражи потврду за пона­шање за које није сигуран да ли је “нормално” т.ј.уобичајено и да не зна да ли се то може толе­рисати. Мислим да ћемо као друштво узнапредо­вати када оваквих питања и дилема више не буде и када већина запослених неће допустити таква понашања, односно када ће поштовање самих себе и свог достојанства стављати у први план, не повлачећи се пред насилницима и насиљем, већ се томе супротстављати на адекватан начин. Трећи пример је студенткиња која је желела да ради истраживање о мобингу и која је мислила да ће врло тешко доћи до узорка. Рекла сам јој да је појава врло раширена, али мислим да ми није поверо­вала. Зато сам предложила да својим родитељима по­стави неколико питања карактеристичних за мобинг. Сутрадан ме је назвала и рекла да сам у праву, и да ће јој родитељи помоћи да дође до узорка. Наиме, њена мајка је због мобинга (о коме ништа није знала) оти­шла превремено у пензију, а њен отац је имао сличне ситуације,али се некако носио са тим. Слична иску­ства су имали и њихове колегинице и колеге, комшије и пријатељи.

КОМПЛЕТАН ТЕКСТ ИНТЕРВЈУА НА СТРАНИ БРОЈ 6 И 7.

 

 

 

ДРУГИ ДЕО ИНТЕРВЈУА С ДР КЕЈТОМ СТАНОВИЋЕМ

Пише: В.С. Дисић

ПН: Можете ли укратко изнети основне правце размишљања која Вас воде у Вашем раду?

Проф.др К. СТАНОВИЋ: Mислити рационал­но значи предузимати одговарајуће мере које одго­варају нечијим циљевима и уверењима (инструмен­тална рационалност), а држећи се веровања која су пропорционална са расположивим доказима (еписте­мичкa рационалност). Многи појмови хеуристике,а и они из шире литературе у науци о доношењу од­лука -чине оперативну дефиницију рационалности у модерној когнитивној науци (види моју књигу »Рационалност и рефлективни ум«, 2011). Психо­лози су интензивно проучавали аспекте инструмен­талне рационалности и ирационалност, као што су: способност да се уоче дисјунктивна образложења у доношењу одлука; тенденцију да се појаве недос­ледне преференције због ефеката »кадрирања« ен­денцију ка подразумеваној пристрасности ( deafault bias); тенденцију ка замени у тешким евалуацијама, тенденцију да се форсирају брзе награде наспрам дугорочног благостања, склоност да бирамо на ос­нову »живописних« стимулуса и тенденцију да би­рамо солуције, тј. доносимо одлуке под утицајем ирелевантних контекста.Исто тако, они су проуча­вали аспекте епистемолошке рационалности и ира­ционалности, као што су: тенденција да се појави некохерентана процена вероватноће; тенденција ка претеривањем у пресудама знања, тенденција да се игноришу основне поставке, тенденција да се не тра­га за фалсификованим хипотезама; тенденција да се покушавају објаснити случајни догађаји, тенденци­ја ка само-служећом личним пресудама, тенденција да се процењују докази са позиција my side (ли­чне) пристрасности;. и тенденција да се игнорише алтернативна хипотеза. Све предрасуде и процеси који су наведени ће бити испитани у нашем про­тотипу теста који мери рационално размишљање. Потребно је да их проценимо директно на таквом тесту, јер ни један од тих процеса се уопште не мери ни на једном постојећем тесту интелигенције. Међу­тим, постоји значајно упозорење овде. Иако IQ те­стови не процењују рационално размишљање директно, неки би могли рећи да се процеси који су мерени IQ тестовима у великој мери преклапају са варијација­ма у рационалној способности размишљања. Вероватно је да је интелигенција веома повезана са рационалношћу, иако се задаци који су на пример у tapping тест­вима (као што је The Corsi block-tapping test −оп.приређивача) не примењују директно на тестовима интелигенције. Овде је место где долазе емпиријска истраживања, од којих су нека генерисана и од стране наше истраживачке групе. Открили смо да многи рационал­ни задаци размишљања показују изненађујуће степен раздвајања од когнитивних спо­собности .Резултати су нађени на универзитетском узорку. Задаци најјаче тежине из области рационал­ног размишљања у извесној мери корелирају са инте­лигенцијом, али корелација је скоро увек врло уме­рена ( r=0.60 је највиша икад нађена корелација) и то даље ствара многе случајеве где су интелигенција и рационалност врло умерено синхронизовани… Отуда потиче моја кованица термина дисрационалност у раним деведесетим годинама прошлог века.

ПН: Како би изгледао детаљнији опис појма ди­срационалности?

Проф.др К.СТАНОВИЋ: Ја сам »сковао« тер­мин дисратионалиа (аналогно речи дислексија ) у раним деведесетим годинама прошлог века, како би се скренула пажња на оно што недостаје у IQ тестовима. Дефинисао сам дисрационалију као не­могућност да се размишља и понаша рационално, упркос постојању адекватне интелигенције. Многи људи показују систематску неспособност да мисле или се понашају рационално, упркос чињеници да они имају више него адекватан IQ. Један од разлога да су многи од нас дисрацио­нални је у извесној мери је то, што смо, из разних разлога, дошли до прецењивања врсте вештина размишљања које IQ тестови мере и што се појавило потцењивање других важних критичких когнитивних спо­собности, као што су способно­сти да се размишља рационал­но. У поглављу 2 моје књиге »Шта тестови интелигенције пропуштају« (2009) започео сам са дискусијом о ставови­ма Давида Денбија (New York Times писац) и Џона Паулоса (професор математике) о раз­лозима доношења катастро­фалних одлука . У поглављу 1. у тој књизи сам писао чак и о томе како многи сма­трају да је Џорџ Буш био дисрационалан. Без обзира на те специфичне случајеве, цитирао сам и много литературе у књизи и указао да због ирационал­ног размишљања имамо чак и овакве тенденције: да лекари бирају мање ефикасне медицинске третмане, да људи не успевају да прецизно процене ризике у њиховом окружењу; да се информације злоупо­требљавају у правним поступцима; да се милиони долара троше на непотребне пројекте од стране вла­де и приватне индустрије, да родитељи не успевају да вакцинишу своју децу; да се изводе непотребна операције; да уништавамо еко систем (животиње су ловили до истребљења); да се милијарде долара тро­ше на шарлатанске медицинске лекове, и да стално имамо скупе (финансијски) погрешне процене . Све су то последице нерационалног мишљења.

Овим питањем и одговором завршавамо ин­тригантан разговор с проф.др Кејтом Становићем, управником Истраживачког центра на Одељењу за Људски развој и психологију Универзитета у Торон­ту, Канада.

МАСТЕР АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ У КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ

ДОБИЈЕНА АКРЕДИТАЦИЈА

Пише: мр Јелена Минић

Катедра за психологију Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици добила је акредитацију за АКА­ДЕМСКЕ СТУДИЈЕ и у школској 2013/14. години .Упи­сала се прва генерација студента на два модула: Психо­логија образовања и Клиничка психологија . Уписано је укупно 25 студената (7 на буџету и 18 самофинанси­рајућих). Предавања почињу 01. 03. 2014. године. Шко­ларина износи 60.000,00 динара за самофинансирајуће студенте и може се платити у десет месечних рата. У следећем (зимском семестру) биће расписан нови кон­курс.На мастер академске студије Психологије може да се упише и лице које је завршило основне академс­ке студије психологије са 240 ЕСПБ бодова или које је завршило психологију по старом студијском програму.

На мастер академске студије може да се упише и лице које је завршило студијски програм из друштве­но-хуманистичких наука, које је остварило најмање 240 ЕСПБ бодова, са просечном оценом 7,50. и ако поло­жи диференцијални испит, са просечном оценом 8,00. За модул Психологија образовања полажу се испити из следећих предмета: Општа психологија, Психологија личности, Методологија психолошких истраживања, Развојна психологија, Увод у педагошку психологију. За модул Клиничка психологија полажу се испити из следећих предмета: Општа психологија, Психологија личности, Методологија психолошких истраживања, Клиничка психологија са психодијагностиком, Ментал­на хигијена и превенција. Кандидати који положе дифе­ренцијални испит из горе наведених предмета треба да остваре најмање просечну оцену 8 (осам).

Приликом рангирања предност имају кандидати који су завршили студије психологије и они се ранги­рају на основу просечне оцене и дужине студирања. На преостала неиспуњена места уписују се кандидати који су положили диференцијални испит и они се рангирају на основу просечне оцене на основним студијама, ду­жине студирања и просечне оцене остварене на дифе­ренцијалном испиту.

Додатне информације и раду Одељења наћи ћете на http://fifa.pr.ac.rs/ .

УТВРДИТИ ПОТРЕБЕ И ОЧЕКИВАЊА ПСИХОЛОГА

Пише: проф.др Бора Кузмановић

Повод за овај текст је је разложно, али ипак хипотетичко, размишљање председника ДПС, др Ивана Јерковића, на обележавању 60-годишњице Друштва, о томе да су се потребе нових генерација психолога промениле и да је њима потребно друга­чије струковно удружење од оног какво је оно не­када, па можда и до сада било. С тим у вези, поме­нуте су различите друштвене промене, особито у сфери информационих технологија. Ова глобална и недовољно прецизна претпоставка је прилично уверљива, али не знам да је неко систематичније проверавао какве су стварно потребе психолога и шта они очекују од Друштва психолога – које обли­ке организовања и форме рада желе, да ли уопште имају потребу за реалним стручним окупљањима или су им довољне виртуелне друштвене мреже, итд. А мислим да не би било тешко то проверити и доћи до неких поузданијих увида који би помогли у евентуалном реформисању и унапређењу рада Друштва. Имам два конкретна предлога.

Први је да Програмски одбор на Сабору пси­холога организује у вечерњим часовима, у једној релативно опуштеној атмосфери, расправу о теми „Какво нам је Друштво психолога потребно“. Неко кога Програмски одбор именује за организатора и водитеља треба да смисли и формулише десетак у добром смислу провокативних питања и теза који би подстакли дискусију. Требало би позвати одређени (не превелики) број колегиница и колега из различитих подружница и секција који би запо­чели расправу. А онда би ваљало дозволити да се у њу укључе и присутни посетиоци Сабора. Знам да увек постоји страх од оних који могу да злоу­потребе време и разорно утичу на расправу, али зато треба ограничити време (на пет-шест минута) за постављање питања и саопштавање властитих идеја, а психолози ваљда могу да издрже и кратку „глупу“ дискусију. Неко треба да сними и потом обради (сажме) ту расправу у форму која може бити од користи управним органима Друштва, али и широј психолошкој јавности.

Други предлог се односи на једно шире и сис­тематичније анкетно истраживање о потребама, замеркама, похвалама, очекивањима и предлозима психолога у вези са струковним организовањем, облицима и начинима рада у Друштву психолога. Ми имамо приличан број незапослених младих психолога који су, сигуран сам, оспособљени за овај посао. Може се брзо саставити тим који би во­лонтерски (некима би то била и част) или за неку симболичну надокнаду обавио ову анкету. Знам да у Друштву постоје електронске адресе, а у сваком случају телефонски бројеви, за велики број психо­лога и када се саставе добра питања (нека са по­нуђеним, а нека са слободним одговорима), анкета се може прилично брзо обавити. Ако се ускоро стартује, део материјала може бити обрађен и пре одржавања Сабора психолога и може послужити као додатни, подстицајни материјал за расправу на Сабору коју сам предложио.

Анкета коју помињем може се у блиској будућ­ности претворити и у шире истраживање са рад­ним насловом „Психолози о себи –својим потре­бама, статусу, задовољству садржајем и условима рада“. Треба само остварити контакт са одељењи­ма за психологију, пре свега са наставницима који раде на смеру Психологија рада, и замолити их да своје студенте подстакну да за потребе семинар­ских радова (или у оквиру истраживачке наставе на неким курсевима), а можда и за мастер радове, организују и обаве оваква истраживања. Лепо је и добро да се нека струка труди да дође до поузда­није слике о себи, а психолози су за то понајбоље оспособљени.Ови моји предлози се могу ставити и у контекст шире акције – продуженом обележа­вању 60-годишњице Друштва психолога Србије. Из управе Друштва су ми управо наговештавали пред онај скуп на Филозофском факултету да желе да ова година протекне у знаку обележавања тог јубилеја.

Осим ових чланака у броју 372  »Психолошких новина «објављени су и: текст  Соње Ивковић о састанку Јужно− бачке подружнице, текст Биљане Рајић о др Владимиру Хедриху- члану Програмског одбора Сабора 2014, приказ нове књиге мр Небојше Јовановића, чланак о новосадском часопису» Примењена психологија«, приказ састанка Надзорног одбора ДПС-а, те најава двадесетих »Емпиријских истраживања у психологији«,који ће се одржати крајем марта у Београду.