In Memoriam
Profesor Bosko Popovic (1929-2013)
Bio je naučnik, veliki znalac i pravedan čovek. Bio je profesor, otac, prijatelj i drug istovremeno, blizak svakom srpskom domaćinu, ali je pre svega nosio u sebi- zgusnuti duh istinskog srpskog gospodstva.
Njegova knjiga „Uvod u psihologiju morala“ i danas je najbolji udžbenik u polju kojim se, na žalost, mali broj psihologa ozbiljno bavio. Kretati se ovim poljem, zahtevalo je savršenu erudiciju, kao i poznavanje filosofije, svetske književne građe i barem nekoliko naučnih disciplina.
Zvali smo ga jednostavno „Boško“ i družili se s njim na brojnim večerima diskusije koje su povezivale Univerzitet, građane , narod, nauku i narodni bunt.
Boško Popović, dostojanstven narodni čovek, otporan na sve pomodnosti, imitacije i gluposti, prvi naš univerzitetski preteča istinske etnopsihologije i veliki erudita istovremeno, istraživao je suštinu ljudske ličnosti kao znalac psihologije, filosofije, socilogije, istorije, geografije, religije, umetnosti i kultura mnogih naroda. Živeo je jednostavno i skromno, po moralnim principima koje je sam, ceo život, propovedao i pisao, i kojima je učio svoje studente. Bio je organski pedagog uvek, prema svima i svuda. Već teško bolestan i bez apetita i želje za hranom, u bolničkoj postelji u predgrađu Beograda, Boško je mladom bolničaru koji ga je molio da uzme, na silu, makar jedan zalogaj hrane, tiho rekao: „Vi to radite, jer ste dobar i human čovek…“
Boško Popović imao je razumevanja za svako biće na dugom putu poniranja u suštinu duše. Još kao mladi psiholog, pokazao je ljudsku širinu radeći sa delikventima i uvodeći čovečne psihološke norme u svet kaznenopopravnih domova, kazni i represija. I sam je osetio šta je to represija posle drugog svetskog rata, ali je snagom i širinom svoje ličnosti uspeo da pronađe duboku ljudsku kariku između „starih i novih tvoraca istorije“, ne sveteći se nikome.
Boško je poznavao istorije drugih naroda i govorio druge jezike, a oko sebe je okupljao sve one koji su razmišljali o sudbini srpskog naroda i deontološkog morala, kako Srbe, tako i naše prijatelje iz sveta. Okupljao je one kojima je kavez socijalnog inženjeringa savremene „šalterske psihologije“ , odnosno loše racionalizovane idejne pustoši i provalije zatrpane hrpom empirijskih grafikona, bio besmislen i tesan. Borio se Boško protiv konformizma površnih i utilitarnih računanja (bez suštinskog razumevanja samog računa, i osnove Pitagorejstva u nauci) koja su od silne želje za kvazi naučnošću tog „glupog 21. veka“ (parafraziram francuskog pisca Leona Dodea), iz nauke o čovekovoj duši izbrisali svaku suštinsku misao i kritiku.
U svetu medijske i reklamne buke sve brojnijih kultivisanih šarlatana i Muzilovih „ljudi bez svojstava“, Boško Popović je još uvek verovao u moć dubokog i pravog stvaralaštva. Modernim utilitaristima, Boško je često izgledao smešan, ali se on na podsmeh nikada nije osvrtao, niti se sam ikada ikome podsmevao.
U proučavanje psihologije morala uveo je srpski narodni epski etički testament i njime je, pored Kantove etičke teorije i „kategoričkog imperativa“, koju je, kao i sve druge etičke doktrine od Epikura do danas, odlično poznavao, prvi skrenuo pažnju na proučavanje etnopsiholoških moralnih pogleda tzv. malih naroda. Briljantnom analizom reči zakletve Majke Jevrosime sinu Marku, Boško Popović pronašao je u ovom svetom obraćanju iz epske poezije 14. veka, visoko moralni deontološki stav čitavog jednog naroda. Bez „provincijalnog i pomodnog kosmopolitizma“, već sa istinskom snagom narodnog čoveka i svetskog duha, prvi ga je jasno istakao.
Ostao je i ostaće upamćen po rečima koje je izgovorio pre svih drugih, komentarišući u moralnom svetlu, majčinu zakletvu sinu („Nemoj sine govoriti krivo, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“). Znao je Boško da je nemoguće biti svetski um, ako se odbace oni koji su istorijski utkani u naše Jastvo. Čuvao je srpske reči, tražeći prevod za sve daleke pojmove, jer je znao da su reči živa bića. Znao je i učio psihološku decu da smo svi mi samo sitne karike u dugom lancu, u nama sveprisutnih, predaka. Preko dobro poznatih Jevrosiminih reči, Boško je u „Uvodu u Psihologiju morala“, kao zaveštanje studentima, i svim ljudima koji tragaju za identitetom, pravdom i verom, ostavio svoj , davno napisani zavet, u samo jednoj rečenici:
Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga – „Svejedno je ko je to rekao, da li jedna srpska kneginja, ili je ovo moralni kategorički imperativ čitavog srpskog naroda, legendom njoj pripisan„…
Profesor Boško Popović bio je celoga života ponosan što je pripadao tom narodu.
A Francuz Iv Bataj, opraštajući se u mislima od njega, kazao je: „Ni sa kim i nigde u svetu, nisam mogao sa toliko znanja, ljubavi, strpljenja i duha da pričam o politici, istoriji, etici, ropstvu i slobodi, otporu i nadi svih nas koji nismo izgubili veru u Čoveka“.
Prof. dr Mila Alečković Nikolić
Sorbonne,
Société de Psychopathologie de l’Expréssion et d’art thérapie, Paris
