MILENA ŠĆURIĆ – Došla je u Društvo 1976. godine kao honorarni radnik. Te jeseni započele su pripreme za pokretanje Psiholoških novina, čiji prvi broj je izišao januara 1977. Tada je Milena primljena u stalni radni odnos. I ostala dosad, kao sekretar Društva. Ona i Novine slave jubilej. Tim povodom zamolio sam trojicu naših profesora, velikih aktivista Društva, koji su sarađivali sa Milenom, da kažu nešto o njenom doprinosu njegovom razvoju u tom periodu do danas. Oni su se rado odazvali tome.
Nenad Havelka: Dolaskom u Društvo, Milena se suočila sa veoma velikim brojem različitih poslova – od vođenja evidencije članova, pretplatnika Časopisa i Novina, preko pomaganja u organizaciji stručnih skupova i Sabora, do sređivanja dokumentacije o radu sekcija i predsedništva Društva. U to vreme su mnogi članovi Društva učestvovali u raznim aktivnostima, ali njihovo učešće imalo je status “društvenog angažovanja“ – motivisanog afirmacijom profesije, razvijanjem stručnog rada i obezbeđivanjem stručne literature. Osećala se potreba za održavanjem kontinuirane komunikacije među aktivistima, koji su radili na realizaciji različitih delova godišnjih i višegodišnjih planova rada Društva, a koji su, inače, bili zaposleni na fakultetima, u školama, privrednim preduzećima, vojnim i drugim ustanovama. Bio je to obiman i složen posao, ali Milena je uspela da postane “informacioni centar“ Društva – svi su od nje tražili informacije koje su im bile potrebne i razne tehničke usluge. Strukturu njenih poslova delom je odredila razuđenost aktivnosti koje su tada dominirale u Društvu i njena spremnost da kontaktira sa veoma širokim krugom aktivista. Milena je u svoj rad unosila staloženost i upornost. Činilo se, kako se to danas kaže, da ima ogromnu pozitivnu energiju. U vreme krize, ranih 1990-ih, Milena je dala značajan doprinos održavanju kontinuiteta rada Društva. U poslovima koje sam ja radio – organizovanje Sabora, predsednik Društva, urednik Časopisa i Novina, Milena je bila dragoceni saradnik.
Bora Kuzmanović: Svaki psiholog koji je u nekom periodu bio aktivan u strukovnom udruženju ili se zbog nečega češće susretao sa Milenom, oseća i zna da je Milena bila “duša“ Društva psihologa. Ona je dočekivala i ispraćala, slušala o njihovim problemima i davala savete i svojim glasnim smehom širila optimizam. Uveren sam da mnogi misle da je ona i po zanimanju psiholog. U Društvo je došla kada se ono počelo ozbiljno razvijati i imalo potrebu za još jednim službenikom. Odmah se uklopila i postala bukvalno deo tima ljudi koji su imali strahovitu želju da od tog malog Društva naprave veliku, modernu i efikasnu organizaciju sa različitim sektorima aktivnosti. Ako se za nekoga može reći da je bio odan Društvu, sigurno je to Milena. Radila je često za skromnu platu, nije želela da napusti udruženje ni u najtežim uslovima. Koliko god svi mi bili “ćoškasti“, izgleda da smo ipak stvarali ambijent koji je njoj odgovarao, u kojem se lepo osećala. Kao neko ko je dugo godina obavljao svakojake uloge u Društvu psihologa, osećam potrebu da napomenem da je Milena bila izvanredan saradnik Umela je da nenametljivo skrene pažnju na nešto što smo nehotice zaboravili ili izgubili iz vida, davala je korisne informacije i savete, pokazivala strasnu želju da se planirani ciljevi ostvare. Osvrćući se na ovaj priličo dug period, moram reći da Milenu vidim kao jednog od simbola tog vremena, kada su mnogi ljudi nesebično i entuzijastički trošili svoje vreme da razviju Društvo. Za nas je to bila strukovna organizacija, sa kojom smo se identifikovali, a sve mi se čini da je za Milenu bila i neka vrsta druge kuće.
Žarko Trebješanin: Kada pomislim na Društvo psihologa Srbije, prvo pomislim na Milenu. Koliko puta mi se desilo da me pozovu novinari zainteresovani za neke psihološke teme i ljude koji se njima bave. Kada ne znam na koga da ih uputim, ja im kažem: „Javite se u DPS, potražite Milenu, ona sigurno zna“. S Milenom sam drugovao decenijama. Dok nisam prešao na kompjuter, ona mi je kucala mnoge radove i čitav doktorski rad. Uz kucanje obavezno je, usput, išlo i rešavanje mnogih problema Društva, za koje smo bili veoma vezani i bilo nam neka vrsta naše druge, proširene porodice. Milena je uvek imala mnoštvo inspirativnih, veoma kreativnih ideja kako da se unapredi rad Društva, kako da se poboljšaju Psihološke novine, predloge čiji bi društveni rad trebalo nagraditi, koga angažovati da bude predsednik Društva, koga za Upravni odbor itd. Verovatno niko nije imao tako dobar, širok i valjan uvid u to šta rade psiholozi i tako pouzdan sud o vrednosti onoga što naše koleginice i kolege rade. Teško je, ali zbog mlađih i budućih psihologa, neophodno je, makar skicirati, raskošan portret Milene Šćurić. Kada dočaram sebi lik Milene, prvo mi se jave njene tamne, veoma žive, tople oči, kojima ona sagovornika gleda otvoreno, prodorno i pronicljivo. Njen ispitivački pogled kao da kaže: „Ko si ti? Šta li tražiš? Kakve su ti namere?“ A svojim lucidnim, neočekivanim i duhovitim komentarima uspevala je da zbuni mnoge, inače samou-verene psihologe. Njene glavne osobine su ogromna, gotovo dečja radoznalost, neizmerna energija, kreativnost, nesebičnost, posvećenost radu u Društvu, poštenje i osećanje za pravdu. Ona je pravi „rođeni psiholog“. Milena Šćurić bila je uvek institucija. Ona je često delovala iz duboke senke, neprimetno i nenametljivo. Milena je bila duša i mozak Društva koje ja poznajem i volim. Umela je da u rad našeg Društva udahne osećanje, toplinu, ljubav i strast. Društvo psihologa Srbije bez Milene biće neslućeno oslabljeno i siromašnije. A odlaskom u penziju „naša Milena“ će ući u legendu.
*
Zahvaljujemo se profesorima Havelki, Kuzmanoviću i Trebješaninu na prilozima o našoj Mileni. Verujemo da će sadašnje rukovodstvo Društva umeti da ceni njen doprinos i da obeleži njenih više od 35 godina vernosti Društvu.
Priredio Milojko Stojanović
23. aprila 2012.
