O jednom stručnom skupu, koji će za dve godine napuniti šezdesetu, može se govoriti na različite načine, ali prvi od njih je odavanje priznanja za kontinuitet. Zaista nema mnogo primera da jedno strukovno udruženje uporno održava neke tako značajne aktivnosti u tako dugom vremenu a u tako promenljivim društvenim, političkim, ekonomskim i svim ostalim uslovima i menama kroz koje prolazi ova zemlja.
S druge strane, moguće je primeniti različita merila u takvoj oceni, od kojih su jedna recimo objektivizovana a druga uglavnom subjektivna. U prvom slučaju već broj saopštenja, simpozijuma, sekcija, okruglih stolova, radionica, promocija i ostalih oblika rada pokazuje bogatstvo i raznovrsnost pristupa i poslova naših psihologa. Takođe, tu je i broj učesnika koji je ove godine premašio neke ranije sabore. Zastupljenost pojedinih oblasti i grana psihologije imponuje, uostalom kao i učešće psihologa iz različitih mesta, krajeva i organizacija, uključujući i sve akademske centre u Srbiji.
Subjektivna ocena proističe iz sučeljavanja onoga što su organizatori pripremali i onoga što su učesnici očekivali. Utisak je da se nismo razmimoišli, već da smo se zadovoljni razišli sa Zlatibora. Ako znate da imate dobar rad a sigurni ste da ćete naići na stručan i korektan auditorijum – onda slobodno krenite na Sabor psihologa. O tome su nam govorili i naši gosti (među kojima je bilo i državnih sekretara, uglednih i odgovornih stručnjaka) od kojih smo dobili uveravanja da će nastaviti saradnju sa Društvom psihologa Srbije.
Nekoliko okruglih stolova vratilo nam je veru u dijalog, a psihologe je uverilo da mogu očekivati „delegiranje” niza novih poslova, koje treba da prihvatimo kao šansu i da ih brzo razvijemo i standardizujemo. Započeli smo projekat institucionalne zaštite psihologa i psihologije, ne u svoje nego u ime svih onih sa kojima i za koje radimo, posvetili smo pažnju zdravlju, obrazovanju, nauci i etici, psihodijagnostičkim instrumentima, savetovanju, terapiji, ličnosti, identitetu, organizaciji… budućnosti. Setili smo se velikana naše misli, a isto toliko dali prilike mladima koji se prvi put pojavljuju na tako velikom skupu, da izlože svoje radove, što je bilo veoma zapaženo.
Da ne zaboravimo ni nagrade i priznanja, decu iz tog kraja koja su nas pozdravila, volontere, igru i pesmu i sve ostalo što je pratilo pedeset osmi Sabor psihologa Srbije. Sve to začinjeno druženjem, starim i novim kontaktima, setom i sentimentom, ozarenjem i radošću mnogih. Rekao bih da je ovo bio jedan od „najmlađih” Sabora, a pozvao bih zaslužne za ovaj skor da ostanu uz svoje Društvo i na Saboru još dugo i uspešno.
Prvoslav S. PLAVŠIĆ
