Brana Petronijević
Rođen je 1875. godine u Sovljaku kod Uba. Školovao se u Valjevu, a više razrede gimnazije završio je u Beogradu kao najbolji đak i odličan poznavalac jezika. Još u to vreme imao jaku motivaciju da se afirmiše i savlada jaz između Srbije i Evrope. Studira medicinu u Beču, a doktorira u Lajpcigu. Od 1899. istovremeno je docent psihologije na Velikoj školi i predavač nemačkoj jezika u gimnaziji. Od 1905, kada Velika škola prerasta u Univerzitet, predaje psihologiju koju izlaže kao strogu empirijsku nauku, konceptualno blizak Vuntu i Tičineru. Zbog svog upornog držanja metafizičke orijentacije, doživljava žestoke kritike posle čega odlazi najpre u Berlin, a potom u Beč. Prvi svetski rat ga zatiče u inostanstvu. Tokom 1916-1918 u Engleskoj (gde sreće Bertrana Rasela) i Francuskoj neprestano stvara i objavljuje. Posle rata vraća se u Srbiju kao priznat i poznat naučnik svetskog renomea. Postaje redovni profesor Filozofskog Fakulteta, a potom i redovni član Srpske kraljevske akademije. Svestran intelektualac, bavio se matematikom, filozofijom, paleologijom, psihologijom. Duboko angažovan kod osnivanja Grupe za psihologiju 1927. godine. Jedan od njegovih učenika bio je i Borislav Stevanović prvi „čisti“ psiholog po svojim interesovanjima i aspiracijama. Delo Petronijevića je veoma obimno. Najznačajnija dela iz oblasti psihologije: Opažanje dubine (1908), Osnovi empirijske psihologije (1910), Osnovi empirijske psihologije za srednje i stručne škole (1910), Spiritizam (1912), Lobačevski i Boljaj – prilog višoj psihologiji (1914).
Borislav P. Stevanović
Rođen je 1891. godine u Aleksincu. Gimnaziju je učio u Aleksincu, Pirotu i Nišu. Na Folozofskom fakultetu studirao je filozofiju kod Brane Petronijevića. On je jedan od 1300 kaplara. Diplomirao je 1919. i bio je prvi „čisti“ psiholog po svojim interesovanjima i aspiracijama. Poslediplomske studije psihologije završio je u Londonu na Kings Koledžu. Doktorsku disertaciju pod nazivom Experimenatal Study in Mental Processes Involved in Judgement (Eksperimentalna studija procesa mišljenja u suđenju) odbranio je 1926. god. pred komisijom u kojoj je bio i Spirman. Na Beogradskom univerzitetu je predavao opštu, dečiju i pedagošku psihologiju. Tridesetih godina prošlog veka je sa saradnicima uradio beogradsku reviziju Bine – Simonove skale za merenje inteligencije. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu radi u zvanju docenta od 1928, u zvanju vanrednog profesora od 1936, a za redovnog profesora izabran je 1951. Bio je šef Katedre za psihologiju i dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu. Jedini je psiholog do sada koji je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti i to kao dopisni član Odeljenja društvenih nauka od 21.12.1961 i redovni od 28.5.1970. Dobitnik je više društvenih priznanja, Sedmojulske nagrade za životno delo (1963) i Orden rada sa crvenom zastavom (1964). Preminuo je 1971. u Beogradu. SANU je 1973. objavila Spomenicu posvećenu preminulom akademiku Borislavu Stevanoviću. (P.I. / SANU. Spomenica. 466:63) Društvo psihologa Srbije je u znak sećanja od 1972. godine ustanovilo nagradu koja nosi njegovo ime za knjigu koja predstavlja najznačajniji naučni doprinos razvoju psihologije u Srbiji u prethodnom dvogodišnjem periodu . Odluku o dobitniku nagrade donosi poseban žiri sastavljen od istaknutih naučnih radnika – psihologa. Objavio je više naučnih radova: „Kvalitativna analiza pojma inteligencije“(1927), „Kvantitativna analiza pojma inteligencije“ (1927), „Razviće dečje inteligencije i Beogradska revizija Bine-Simonove skale“ (1934), „Merenje inteligencije“ (1937), „Socijalno-kulturna sredina i umna obdarenost kao faktori u određivanju doba umne zrelosti“ (1940), „Inteligencija i uspeh u radu dece istih roditelja“ (1940), „Eksperimentisanje u oblasti vaspitanja“ (1958) i „Pedagoška psihologija“.
Živorad Vasić – Žiža
Rođen je 1912. godine u Knjaževcu gde je završio osnovnu školu. Maturirao je u Zaječarskoj gimnaziji, a 1936. je diplomirao na grupi za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na psihologiji je ostao da radi kao asistent. Godine 1952. napušta mesto predavača na Filozofskom fakultetu i počinje da radi u Vazduhoplovno-medicinskom institutu Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u Zemunu, gde je sa saradnicima stvorio modernu vazduhoplovnu psihološku službu. Psihologija je zahvaljujući njegovom radu uspela da po prvi put prodre u vojsku uopšte. Najviše je radio u oblasti primenjene i pedagoške psihologije, a zaslužan je i za uvođenje kliničke psihologije (zajedno sa sa profesorom Vujićem). Preminuo je 1966. u svojoj u pedestčetvrtoj godini. Iza sebe nije ostavio ni jednu knjigu, mada su ostali brojni obimniji radovi (tridesetak ih je prikupljeno i objavljeno). Nagrada koja nosi njegovo ime je ustanovljena je 1970. godine, a dodeljuje se svake godine za uspešno popularisanje psihološke nauke. Društvo psihologa Srbije je o njegovom životu i radu izdalo monografiju čiji je autor Milojko Stojanović.
