Организовању психолога Србије претходило је оснивање Удружења психолога ФНР Југославије 20. фебруара 1953. године у Загребу, којом приликом је одржан и први стручни скуп психолога Југославије. За председника Удружења изабран је проф. др Рамиро Бујас. За представнике у управи Удружења изабрани су из Србије проф. др Борислав Стевановић и проф. др Слободан Поповић. На овој оснивачкој Скупштини договорено је да се оснују огранци Удружења по републикама. Такве огранке могле су основати само три републике, које су имале довољан број психолога: Словенија, Хрватска и Србија.
На подстицај из Удружења психолога ФНРЈ, као његов део, основана је Секција психолога НР Србије, 7. јуна 1953. у Београду. На оснивачкој Скупштини, у чијем раду је учествовало петнаетак психолога, усвојена су Правила Секције, формиран Управни одбор Секције, а за првог председника изабран је проф. др Борислав Стевановић, који је у тој улози биран и у другом мандату, до марта 1956.. када је изабран нови Управни одбор и председник – проф. др Баја Бајић, који је на тој дужности остао до марта 1959. године.
После првих мандата руководства Секције психолога Србије проф. др Б. Стевановића 1953. и проф. др Б. Бајића 1956., ново руководство Секције бирано је марта 1959. године и за председника је изабран проф. Томислав Томековић. Почетком 1960. изабран је нови Управни одбор, са Милошем Јовичићем као председником Секције, кога је због одласка на студије у САД крајем те године, замењивао проф. Н. Рот. На Скупштини секције почетком 1961. председник Секције је постао Александар Радојковић. Почетком 1962 изабран је за председника Секције Јосип Бергер, а за секретара Љубомир Стојић. Почетом 1963. за председника Секције изабрана је Вера Смиљанић – Чолановић, која је на тој функцији била до априла 1964., када је Секција преименована у Друштво, а за председника ДП Србије изабран проф. др Б. Бајић. Он је изабран на ту функцију и идуће године, за мандат 1965/66. године.
Секција је активно учествовала и у саставу Удружења психолога Југославије, као њен део. Тако је проф. др Б. Стевановић изабран за председника УПЈ на ИИИ Скупштини априла 1956., до јуна 1958., а Љ. Стојић за секретара. Поново су се нашли у тим улогама децембра 1962. до децембра 1964. Председник УО ЈУП 1968-1970 био је проф. др Н. Рот, потпредес. Ненад Хавелка, секретар Младен Костић. Поред наведених, и многи други представници из Србије били су делегати Управног одбора и других тела УПЈ.
Већ на самом почетку постојања и рада, као главни задаци Секције дефинисани су: подстицање чланова на стручни и научни рад, пружање помоћи школама на унапређењу наставе, подстицање увођења предмета психологија у средњим и вишим школама у којима није уведен, популарисање у јавности психологије као науке, стручно информисање чланова, истраживачки рад, као слободно опредељење појединаца. Ови задаци били су доминантни у раду чланова Секције током прве деценије и по њеног развоја. Одржаване су редовне годишње скупштине, на којима су подношени детаљни извештаји о раду управе у протеклој години, али и о стручним активностима сваког појединог члана: које радове (књиге и чланке) је свако од њих објавио и где, која предавања и коме је одржао, на којим стручним и научним скуповима и с којом темом је наступао, на којем научно-истраживачком пројекту је био ангажован, итд. Секција је била у обавези да овако детаљне извештаје о раду шаље Удружењу психолога Југославије.
На првој годишњој Скупштини Секције новембра 1954. покренут је важан задатак: решавање статусног питања психолога – рад на признавању звања психолога – стручњака за примењену психологију. Дотад постојеће једино звање: професор психологије, апсорбовало све мањи проценат дипломираних психолога, што је био један проблем и други, психологија је тих првих деценија после другог светског рата свуда у свету, па и код нас, показала снажну експанзију примене у свим друштвеним делатностима, од којих је просвета само једна део, а звање професора било је неодговарајуће за све друге области. Овог посла се Секција прихватила нарочито агилно током 1957. године, када се радило на изради савезног Закона о јавним службеницима. Упутила је свој предлог о звању психолога одговарајућој комисији за израду овог Закона. И Удружење психолога Југославије је почетком 1956. упутило писмо Државном секретаријату за законодавство и организацију, у коме је описан нагли развој психологије и потребе за психолозима у разним друштвеним областима, али да њихов статус није правно уређен законом, већ да су разврстани као професори, са обавезом полагања неодговарајућих и различитих стручних испита. Уз писмо приложен је и нацрт правилника од десет чланова, у коме су пројектоване специјализације за клиничког, индустријског и школског психолога (приложен је програм специјализације), са предлогом звања: психолог, стручњак за примењену психологију. Тај предлог није усвојен. Извесни интелектуални профили, који су имали јаку идеолошку и друштвену позицију у то време, доживљавали су психологију као себи конкурентску науку и струку и тиме испољили јак отпор према њој. Рад на правном регулисању звања психолога настављен је и током, 1960-61. године. Упућен је 1960. године надлежним органима одговарајући предлог, у коме је речено да највећи број од 138 чланова Секције (а број се стално увећава) ради у здравственим и социјалним установама (као клинички психолози), школама (као школски психолози), привреди (као индустријски психолози) и у службана за професионалну оријентацију, да се ради на отварању специјализација психолога, а да је услов за отварање специјализације регулисање звања психолога.
ИЗВОР: Стојановић, М. (2003). Педесет година Друштва психолога Србије 1953-2003., Друштво психолога Србије.